"DETE JE OTAC RODITELJA" Ovako je Frojd govorio o vaspitavanju, JEDNO JE NAJVAŽNIJE

Od toga kako je neko bio vaspitavan u detinjstvu zavisi kako će podizati svoje potomke, ali osobe koje nisu time zadovoljne tražiće nove načine vaspitanja ili jednostavno radiće sve suprotno stilu koji su osetili na svojoj koži.

Pomalo zbunjujući naslov je zapravo parafraza poznate rečenice Sigmunda Frojda: Dete je otac čoveka. U toj njegovoj izjavi sadržan je smisao psihoanalize, da od toga kakav je neko bio kao dete zavisi kakav će biti čovek kada odraste. U našem naslovu smisao je da od toga kako je neko bio vaspitavan kao dete zavisi kako će vaspitavati svoje dete kada postane roditelj.

Brojna istraživanja su pokazala da je jedan od veoma važnih faktora koji utiče na oblikovanje nečijeg vaspitnog stila upravo način na koji je ta osoba bila vaspitavana tokom svog detinjstva. U tom smislu postoje osobe koje su zadovoljne načinom na koji su ih odgajali njihovi roditelji i postoje one osobe koje nisu zadovoljne načinom vaspitanja kojem su bile podvrgnute u svom detinjstvu.

Dobar primer se ponavlja

Oni koji jesu zadovoljni načinom na koji su ih vaspitavali njihovi roditelji ponavljaju isti taj način sa svojom decom. Ako odemo više stotina godina u prošlost, tadašnji roditelji su s generacije na generaciju prenosili isti obrazac vaspitanja. U tom smislu se dati način mogao pratiti kao obrazac koji se prenosio generacijama i koji je bio deo tadašnjih kulturnih obrazaca, to jest tradicije. Rezultat je da u vreme kada nije bilo televizije i interneta, kao ni raznoraznih pedagoških priručnika, ljudi koji su bili nepismeni jednostavno su „znali” kako se deca vaspitavaju.

Ovo objašnjavamo time da su deca pamtila roditelje i njihova ponašanja da bi, kada i sama postanu roditelji, ponavljala dati obrazac. Psihički mehanizam koji u ovome učestvuje jeste poistovećivanje, to jest identifikacija. To znači da bi onda kada odrastu nekadašnja deca „aktivirala” sećanja na roditeljske postupke, ali ovaj put ne iz pozicije deteta, nego iz pozicije roditelja s kojim su se poistovetili.

Pretpostavljamo da prenošenje ovih vaspitnih znanja nije bilo samo svesno, već u najvećem delu nesvesno. Podrazumeva se da nisu ponavljali samo pozitivne delove obrasca, već da su ponavljali i neke postupke koji su bili negativni ili koje bismo iz sadašnje perspektive ocenili kao negativne.

Roditelji koji nisu zadovoljni načinom vaspitanja kojem su bili izloženi kao deca uglavnom ne žele da ga ponavljaju sa svojom decom. Oni traže nove načine vaspitanja ili jednostavno vaspitavaju na način koji je suprotan onom vaspitanom stilu kojeg su doživeli na svojoj koži.

Deci je potrebno optimalno vaspitanje, što znači ljubav i disciplina. Oni koju nisu bili vaspitavani optimalno, koji su na primer dobijali disciplinovanje, ali im nije bila izražavana ljubav, često odlaze u drugu suprotnost da vlastitoj deci daju ljubav, ali ne i disciplinu. Oni jednostavno smatraju da će, ako rade suprotno od načina vaspitanja koji su zamerili svojim roditeljima, vaspitavati pravilno. Ono što ne znaju to je da postoje i „suprotne greške” u vaspitanju.

Nekada roditelji u vlastitom detetu vide sebe kao dete, a onda vlastitom detetu nesvesno pripisuju one potrebe koje njima nisu bile zadovoljene u detinjstvu. Drugim rečima, oni ne vide samo stvarne potrebe deteta, nego mu pripisuju „višak” potreba projektujući sebe kao dete u vlastito dete. Na primer, ako u detinjstvu nisu smeli ili nisu mogli da jedu čokoladu, onda vlastito dete stalno nutkaju čokoladom.

Dupla doza ljubavi

Ako nisu dobijali ljubav u detinjstvu, onda svakodnevno vlastitom detetu izražavaju „duplu dozu” ljubavi.

Ako se malo dete ponaša problematično, onda pretpostavljamo da je to posledica neadekvatnog načina vaspitanja kojem je izloženo. Jedan način rada jeste da se preispita vaspitni stil roditelja, da se identifikuje šta roditelj pogrešno radi, to jest šta ne radi, a trebalo bi da radi. U „terapiji vaspitnog stila” često otkrivamo da, na primer, roditelj koji „ne može” da detetu postavi granice ili da ga prinudi na neku korisnu aktivnost zapravo ima otpor da liči na svoju prestrogu mamu ili tatu. Ljudi koji su svojim roditeljima zamerili na načinu na koji su ih vaspitavali nesvesno odbijaju da čine isto što i njihovi roditelji i u onim situacijama u kojima je razumno da upravo to čine. Od njih povremeno čujemo: Uplašim se kada sebe uhvatim da ličim na svoju mamu.

To kako vaspitavamo našu decu nije samo važno za njihov pravilan razvoj, već će se odraziti i kako će ona kada porastu vaspitavati naše unuke. Zato vaspitavajmo optimalno.

(Espreso/RTV.rs)