RUSKI PSIHOLOG UPOZORAVA RODITELJE: Progovorio o deci, pa rekao jednu poražavajući ISTINU

Detetu treba pružiti što više slobode i mogućnosti da donosi odluke - prilično popularna moderna mantra dečijih psihologa.

Navodno ovo čini dete odlučnijim, odgovornijim i nezavisnijim. Ali ova medalja ima i drugu stranu, piše sajt Cluber.ru.ua

Mila. 3 godine

Devojčica iz dobre porodice, nedavno je pokazala pogoršanje ponašanja. Pored toga, mama i tata su primetili da je devojčica počela da sistematski trepće očima, te da periodično noću mokri u krevet. Iako pre noćnog umokravana „čitavu godinu nije imala tih problema". Roditelji su odvukli ćerku kod specijaliste: neurologa, osteopata. Rezultat je nula. Mama i tata su razumni ljudi. Tokom sastanka sa psihologom razgovaraju o tome kako pokušavaju da ne vrše pritisak na svoju ćerku, u konfliktnoj situaciji više vole da pregovaraju sa njom. Ali napadi se dešavaju sa zavidnom istrajnošću: „Gubi se odavde! Ne, dođi ovamo! Sama to želim! Pomozite mi odmah!" Bez doslednosti ili logike, samo nekontrolisane emocije.

"Crtaće obično gleda uveče. Pre nego što uključimo računar, dogovorimo se sa njom da možete pogledati samo dva crtana filma, a zatim treba da ide na spavanje, jer je gledanje mnogo crtanih filmova štetno. Mila se slaže, ali kada se završi drugi crtani film i počnemo da je "odvajamo od ekrana", počinje histerija. I tu ništa ne pomaže, ni ubeđivanje, ni prebacivanje pažnje, ni tehnika oči u oči."

Kosta. 9 godina

Učenik trećeg razreda, Kosta nije baš voleo da uči još od prvog dana škole. Zbog toga je do kraja trećeg razreda majka bila na ivici nervnog sloma i sve od činjenice što mora da ga tera da radi domaći zadatak. Iza gomile proverenih tehnika dečije motivacije, pregovora, buđenja u pravo vreme - Nema rezultata. Svakog dana se u dečakovom stanu odigrava isti scenario: „Da li se sećaš kako smo se dogovorili? Tačno u 4 sata moraš da sediš za svojim stolom i radiš domaći?" On se slaže. Ali kada dođe vreme "da se zagreje stolica", dečak ima puno razloga da ne radi domaći zadatak: ili mu se pije voda, gladan je, boli ga glava i td. Njegova majka iz očaja počinje da nabraja kako je učenje korisno, kako ništa u životu neće postići ako ne završi školu i td. Kraj večeri je uvek isti: dečak plače za stolom, majka pokušava da se smiri...Oboje se tiho mrze i to zbog ove okolnosti.

Nikola. 14 godina

Mama ne poriče da dečak ima zavisnost od računara, kao i većina njegovih vršnjaka danas. Mama se ne usuđuje da preduzme drastične mere: uzimanje ili razbijanje telefona je previše. Stoga, više voli da pregovara sa dečakom: sve bi trebalo da bude umereno. Treba da uradi domaći zadatak, a zatim može da igra igrice sat i po. Niko mu ne zabranjuje da pola sata pre spavanja ćaska na društvenim mrežama. "Nedavno sam ustala noću u toaletu, a on u punom jeku gleda video u spavaćoj sobi. Ispostavilo se da je to pravilo koji se ponavlja. I stalno se pitam zašto ne može ujutro da ustane u školu. Kažem mu: "Dogovorili smo se kao odrasli. Kako možeš da se ponašaš tako neodgovorno?" A on krene da besni i da se svađa."

Kako rešiti ovaj problem?

Šta je zajedničko ovim trima situacijama? Reč: „Dogovorimo se“ i laži roditelja. Na kraju krajeva, mame i tate uvek lažu kada govore o dogovoru. Može li trogodišnja Mila da odluči nešto za sebe? Ovo je iluzija: „Idemo zajedno na spavanje ... Da li se slažeš?“ Nije Mila odlučila da će joj biti dovoljna dva crtaća, već njen otac. U stvari, dete ne može samo ništa da odluči. Ali to predstavljaju roditelji kao da je zajednička odgovornost: ćerke i tate. Dete oseća ovu nedoslednost u filozofiji roditelja. Otuda i protest protiv nepravedno dodeljene odgovornosti i neurotičnih manifestacija u punom sjaju.

Kosta takođe oseća da je obmanut kad kažu: „Hajde da se dogovorimo!“. Mama mu može pružiti potpunu slobodu i priliku da bude odgovoran za njegovo loše učenje na časovima ili da pojača kontrolu, ali tada je učenje njena odgovornost. Izbor je na majci, ali dete mora da zna u kakvom je „scenariju“ i da se prilagodi u skladu sa situacijom.

(Espreso/Stil)