"Da li je zločinac bolesnik ili grešnik?" Vladeta Jerotić je jednom DAO JASAN ODGOVOR na ovo pitanje

Po jednoj površnoj definiciji, zločinac (bezakonik, krivac, razbojnik) je čovek koji čini zlodelo (nedelo), i to najčešće iz koristoljublja. Dubinska psihologija nije zadovoljna ovakvim određenjem pojma zločinca i zločina, već pita: Ko je zločinac i zašto je učinio zločin? Nije uvek dovoljno jasno ni šta je zlo!

Svakako da je to ubistvo, pokušaj ubistva, silovanje i druga seksualna izopačenja, nasilje nad drugim čovekom, razbojništvo svake vrste; da li se može govoriti o zločinu u ratu? ( Poznato je da su i takvi veliki hrišćanski svetitelji kao što su bili Atanasije Veliki ili Vasilije Veliki, blagosiljali vojsku svoga naroda koja je polazila u rat ( pravedan rat? A šta je to?). Pri povratku iz rata, većina preživelih ispovedala se crkvenim licima, i tom prilikom dobijali su različite epitimije zbog ubijanja u ratu; (epitimija je kazna kojom crkvene vlasti kažnjavaju neko lice za učinjenu krivicu.)

Polazimo od hipoteze (koja skoro da je dokazana) da svaki čovek nosi u sebi (od rođenja?) klicu Dobra i Zla. Tok razvoja njegovog karaktera u zavisnosti je od mnoštva uzroka; spomenimo samo: nasleđe, prenatalno doba i razvoj budućeg čoveka (psihički i fizički), u ranom detinjstvu. Zašto neko od ljudi postaje genije (u nauci Nikola Tesla i Mihajlo Pupin kod Srba), dok se neko izopači do neprepoznavanja ljudskosti? Ovo nije jasno ni psihijatrima ni psiholozima, kao ni drugim antropolozima. Višestrukih ubica i seksualnih zlostavljača bilo je u svim vremenima i zemljama sveta; bilo ih je u politici i na najvišim vrhovima u državi i crkvi: od Nerona i Dioklecijana (ali i pre njih) preko pape Bordžije (15/16. vek) do nekoliko brutalnih diktatora u 20. veku.

Kroz dugu, poznatu istoriju čovečanstva, sve do danas (mnogima se čini, naročito danas?) činjeni su tako svirepi (sadistički) zločini, uključujući takve zločine počinjene i deci, da je duboko bilo rasprostranjeno uverenje u narodima (i paganskim i hrišćanskim) - takva užasna nedela (nepoznata u animalnom svetu) mogao je da izvrši samo demon u čoveku, nikako ne čovek „slika i prilika Božija”. Verovanje u demone, kao što je dobro poznato, bilo je (sa malim izuzecima zanimljivih pojedinaca) čvrsto verovanje svih naroda sveta hiljadama godina. Da li ovo tvrđenje dovodi u sumnju uverenje današnjeg čoveka da demoni ne postoje? Samo delimično! Zašto ni u 21. veku nije potpuno iščezla vera u demone (ali ni u Boga!) i pored prilično ubedljivih razloga (pa i dokaza?) materijalistički (ateistički) orijentisanih naučnika, da nema ni Boga ni demona? A zašto onda neki čovek postaje surov zločinac? I dalje odgovor treba tražiti u ukorenjenom verovanju (od preistorije do današnjeg čoveka) u postojanje demona, ali i u čovekovoj nemoći (i kod najpoznatijih stručnjaka za ljudsku psihu) da neke grozne zločine do kraja objasne.

Osnovno je i bitno pitanje: Gde su demoni, gde je, odakle je poreklo čovekovog Zla? Realni pesimista i ateista Sigmund Frojd (ali i mnogi talentovani ljudi i pre i posle njega) nije se kolebao: demoni postoje, ali oni su u nama samima. Manje samokritični ljudi, gorljivi u svojoj veri u Boga, takođe nemaju sumnju: demoni postoje i oni su van nas. Postoji, razume se, i treća velika, i sve veća, kategorija ljudi koji misle i veruju: demoni postoje u nama i van nas. U ovome uverenju, naročito od vremena nastanka sve tri monoteističke religije, verovanje u realno postojanje demona podržavale su i održavale sve verske ustanove (u monoteističkim religijama crkve, kao zvanične institucije u državi). Tako je i danas, i u većini velikih svetskih religija sveta (najmanje u zagonetnom, više filosofskom nego religijskom učenju u budizmu).

Kada je reč o hrišćanskoj religiji, nesumnjivo najidealnijoj religiji sveta, u mnogo čemu i najstrožijoj, najznačajniji hrišćanski Oci kroz vekove (često i filosofi i teolozi, setimo se Svetog Maksima Ispovednika iz 7. veka) bili su uvereni da su demoni prisutni i van čovekovog bića i u njemu samom. Sve što čovek zlo čini počinje ipak, i prema hrišćanskim Ocima, od njega samog, i to, ne samo od njegovih zlih misli i osećanja, već od pomisli, ne odričući pri tome mogući uticaj demona („Zašto si im dopustio da uđu u tebe, a sam si im otvorio i prozor i vrata”, upozoravaju hrišćanski podvižnici).

Čovek je otvoreno biće, otvoreno i prema Dobru i prema Zlu; jadan čovek neprestano se koleba (psiholozi govore o ambivalenciji, skoro urođenoj) između neshvatljive Nužnosti i takve iste Slobode. Za vernike, Bog je čoveku ostavio otvoren put prema Slobodi, ali onda i prema odgovornosti. Čak i kada nije psihički (duševno-duhovno) dovoljno razvijen (slabe individuacije, nikakvo oboženje!) čovek je odgovoran za svoja dela i nedela.

Na naše pitanje iz naslova ovog eseja: Da li je zločinac bolestan ili grešan, mogući odgovor bi mogao da bude: Zločinac je i bolestan čovek (i prema merilu stroge? psihijatrije) i grešnik (i prema hrišćanskom uverenju).

Da li se može ovakav čovek-zločinac lečiti? Pitanje sa pravom postavlja i psihijatar/psihoterapeut, kao i religija (ne samo hrišćanska, ali naročito hrišćanska!). Oni koji su pozvani da leče duševno bolesne ljude (među njima ima i zločinaca) kada su ateistički (pa i agnostički) raspoloženi, veruju da će budućnost nauke, naročito neuro i patofiziologija, otkriti jednoga dana prave uzročnike „zločinačkog, a bolesnog mozga”. Tada su izgledi za uspešno lečenje takvih ljudi na dobrom putu uspeha. Do toga budućeg doba nauke, ostaje palijativno (prividno) lečenje (kombinovano medikamentima i psihoterapijom) u duševnim bolnicama, ali i u zatvorima.

Hrišćansko pozivanje na lečenje ljudi uopšte (jer svi ljudi u nečemu greše!), zločinca posebno, odavno je znano: kajanje i pokajanje (nisu sinonimi ova dva pojma!), preobražaj dotadašnjeg života. Nemoguće ostvariti? He, to je moguće; poznato je da su neki zločinci postali hrišćanski svetitelji! Ostaje za sva vremena Hristova Reč čoveku: He boj se, samo veruj! Opet nešto idealno što slušamo (ako i čujemo) od Hrista. He, svakom čoveku je potrebno idealno, jer je ono Smisao i Cilj ličnog života.

(Espreso/Politika)