horor
NAPIO SE ZA SVOJ 31. ROĐENDAN, A UJUTRU JE DOŽIVEO ŠOK: Doktor mu je saopštio STRAŠNE VESTI, "ostaće slep"
Brod je pristao i zajedno sa kolegama je otišao na obalu da proslavi rođendan
Baš u trenutku kada je mislio da živi avanturu svog života, radeći kao stjuard na brodu, Tom MekInalti je naprasno ostao bez vida. Jednog jutra je ustao iz kreveta i ništa osim tame nije video pred očima. Tek tako. Ipak, 40 godina kasnije kaže da ne bi menjao ni jedan jedini sekund svog života.
"Imao sam 16 godina kada sam prvi put otišao na more. Posle škole sam se pridružio trgovačkoj mornarici i kao prvo putovanje dobio - put oko sveta. Išli smo u Južnu Afriku, Australiju, Novi Zeland i plovili Panamskim kanalom. Za tinejdžera koji je odrastao u Glazgovu tokom 1950-ih i 60-ih, to je bila prava avantura, i tokom narednih 15 godina uživao sam u srećnom i bezbrižnom životu radeći kao brodski stjuard. Radio sam naporno, a kad sam bio slobodan, zabavljao sam se kao nikada", priseća se Tom za "Gardijan".
U novembru 1983. MekInalti je proslavio svoj 31. rođendan. Brod je pristao u Trinidadu i zajedno sa kolegama je otišao na obalu da proslavi i od tada, Tomov život više nikada nije bio isti.
"Popio sam dosta punčeva sa rumom i srušio se u krevet. Ali kada sam sledećeg jutra otvorio oči, znao sam da me je snašlo nešto gore od običnog mamurluka. Osim nejasnih mrlja svetlosti, ništa živo nisam video. Pokušavao sam da ne paničim dok su mi pomagali da siđem sa broda, pretpostavljajući da je reč o nekoj privremenoj nevolji. Trebalo mi je mnogo vremena da odustanem od te nade, čak i nakon što su me vratili u Veliku Britaniju", svedoči Tom.
Prvo je otišao na pregled u Sautemptonu, gde je živeo, a potom i kod specijaliste u Glazgov.
"Doktor mi je rekao da mu je žao i da ću biti slep do kraja života. Nisam mogao da obradim ono što sam čuo - jednostavno, nije imalo smisla. Specijalista mi je rekao da su rezultati pregleda koje sam radio u Sautemptonu otkrili tragove cijanida u mom telu, verovatno od duvana ili pića, u kojima sam uživao za rođendan. Većina ljudi je u stanju da filtrira cijanid u tako malim količinama, ali činilo se da imam nasledno stanje koje je to sprečilo, a rezultat je bilo nepovratno oštećenje mojih optičkih nerava", objašnjava MekInalti.
Tokom meseci koji su usledili Tom je osećao da je njegov život završen. Izgubio je ne samo vid, već i svoju nezavisnost i identitet.
"Nakon što sam pola života proveo putujući po svetu, radeći posao koji volim, sada sam bio zarobljen u svojoj kući i to bez ikakvih prihoda. Bio sam odlučan da zadržim svoj dom, ali mi je odjednom sve postalo nepoznato - u početku mi je bilo teško da se krećem iz jedne sobe u drugu, a pomisao da izađem napolje ispunjavala me je anksioznošću. Moja sestra je dolazila iz Škotske da pomogne koliko god je mogla, ali nisam bio u stanju da prihvatim ovu zbunjujuću novu stvarnost i počeo sam da pijem u pokušaju da je izbrišem. Prekretnica je nastupila kada sam otišao na kampovanje sa drugim osobama sa oštećenim vidom – bila je velika razlika u tome što sam mogao da razgovaram sa ljudima koji razumeju moju situaciju", kaže Tom.
Godine 1989. upisao je dvogodišnji kurs na Kraljevskom nacionalnom institutu za slepe u Lafborou, kako bi naučio nove veštine.
"Na polovini obuke sam dobio svog prvog psa vodiča Otisa, koji je sve promenio. Idući gradom sa belim štapom, često mi je bilo teško da procenim gde su ivičnjaci i ponekad sam naletao na ljude na biciklovima. Sada sam imao prijatelja koji je bio zadužen za moju bezbednost i pomogao mi da se ubrzam - kao da su sve prepreke nestale i osećaj ponovo stečene slobode je bio uzbuđujući. Od tada sam imao četiri psa, svaki sa ličnošću koja je izgleda odražavala fazu razvoja u kojoj sam bio: ozbiljan Otis; Lojd, koji je bio malo opušteniji; drski Brunel; i moj sadašnji pas, Tobi, koji odiše radošću života", kaže Tom.
Ubrzo MekInalti je ponovo počeo da radi i sada uživa u nagrađivanoj karijeri u organizacijama koje pomažu osobama sa oštećenim vidom.
"Učestvovao sam u izazovima prikupljanja sredstava kao što je penjanje na Harbor Bridž u Sidneju i na najvišu planinu Australije, i nosio sam paraolimpijsku baklju zajedno sa Brunelom. Otprilike u vreme Kraljičinog dijamantskog jubileja, upoznao sam čoveka po imenu Pol na internetu - odmah smo kliknuli. Zaprosio sam ga tokom putovanja na Floridu, gde smo plivali sa delfinima, i konačno smo se venčali tokom platinastog jubileja. Mnogi gosti na venčanju bili su prijatelji koje sam stekao u godinama trgovačke mornarice. U prvim mesecima nakon što sam izgubio vid, pitao sam se da li zaista želim da nastavim da živim, ali mi je tako drago što jesam. Ni za šta na svetu ne bih propustio poslednjih 40 godina svog života", zaključio je Tom.
Bonus video:
(Espreso/ Blic)