VOLI BUREK, ALI NE VOLI PADEŽE: Sirijac radi kao pedijatar u ZRENJANISKOJ BOLNICI, ovo je njihovo iskustvo

Poslednjih godina navikli smo da čujemo priče o tome kako lekari napuštaju Srbiju i odlaze da rade u inostranstvo. Od pre nekoliko meseci u Opštoj bolnici “Đorđe Jovanović” u Zrenjaninu obrnuta je situacija. Zaposlenje na Odeljenju pedijatrije dobio je mladi lekar poreklom iz Sirije Džavad Aldroubi.

U Srbiju je Džavad Aldroubi došao pre osam godina kako bi završio studije medicine koje je započeo u svojoj domovini.

“Za Srbiju sam čuo od prijateljice moje majke, koja mi je rekla da je čula da je ovde bilo dosta studenata iz Sirije koji su završili fakultet bez komplikacija. Poslao sam mejl, ali sam dobio odgovor da na upis moram da sačekam godinu dana, jer je tada rok za upis već bio istekao. U međuvremenu poslao sam molbe i u Ameriku, Kanadu, Jamajku, Veliku Britaniju, Italiju, Nemačku, Hravatsku, Bugarsku, Ukrajinu, Tajland, Pakistan i uvek je bio neki problem ili sa vizom ili sa dokumentacijom. Posle godinu dana, ja sam skroz i zaboravio na Srbiju, dobio sam mejl sa fakulteta iz Novog Sada da mogu da se prijavim i počnem da studiram”, počinje priču dr Džavad Aldroubi, pedijatar u Opštoj bolnici „Đorđe Joanović“ u Zrenjaninu.

“Pre dolaska ovde nisam znao ništa o Srbiji. Nisam znao da su ljudi ovoliko dobri, dragi, druželjubivi. Znate, kada živite daleko i slušate medije nemate pravu sliku Srbije. U početku sam bio oprezan, jer sam sam u tuđoj zemlji. Ali, iznenadio sam se koliko su ljudi prijatni, koliko žele da pomognu, a da za uzvrat ne očekuju ništa”, dodaje naš sagovornik.

Iskustva iz nekih drugih zemalja bila su, kaže, potpuno drugačija.

“Moje iskustvo iz drugih zemalja je bilo da kada si stranac ljudi žele da te iskoriste. Recimo kada uđeš u taksi naplatiće ti mnogo više. Ovde, ja lično nisam tako nešto doživeo. Ljudi stvarno žele da pomognu, svi imaju puno simpatija prema meni. Kada pričate ovde sa ljudima imate utisak da se dugo znate”, ističe dr Aldroubi.

Padeži su najteži deo srpskog jezika

Osnovne studije u Novom Sadu ovaj pedijatar završio je na engleskom jeziku.

“Moj maternji jezik je arapski, ali moj “maternji jezik” u medicini je engleski. Tokom studija mi je bilo lako jer sam učio na engleskom. Sve ispite sam položio iz prvog puta. Specijalizacija je već nešto drugo”, priseća se naš sagovornik.

“Tokom studiranja moj plan je bio da po završetku fakulteta odem iz Srbije i radim negde u inostranstvu. Zbog toga nisam učio srpski jezik. Ali sam zbog državnog ispita morao da naučim srpski, jer sam to polagao na srpskom. To mi je bilo jako teško. Istovremeno sam učio medicinu na engleskom i srpski jezik, srpske zakone... Prilikom polaganja komisiji sam rekao da znam mnogo, ali da moraju da budu strpljivi jer mi treba vremena da izgovaram reči na srpskom. Oni su mi rekli samo polako i tako je i bilo. Polako, polako i položio sam državni ispit”, objašnjava dr Aldroubi.

Učenje srpskog nije bilo lako, kaže, ali je mnogo teže bilo pisati lekarske izveštaje na srpskom.

“Kada sam počeo da učim srpski, pričao sam sa ljudima i ja sam razumeo šta mi govore i oni su razumeli mene. Ali, kucanje izveštaja je, tokom specijalizacije, meni bilo stvarno teško. To je zvanični dokument sa važnim podacima, koji se koristi ukoliko dođe do nekih problema i tu ne sme da bude grešaka. Hvala bogu, uz kolege sam to učio i savladao. Sad je već mnogo lakše”, ističe naš sagovornik.

Kao i većini stranaca doktoru Aldroubiju najteže je bilo da savlada padeže.

Zaposlenje na Odeljenju pedijatrije u zrenjaninskoj bolnici

Po zaršetku specijalizacije je imao nekoliko meseci da odluči šta će i gde će raditi.

“Ja volim Srbiju mnogo. Mislio sam da možda u Srbiji nema posla i rekao sam ok, ići ću kod roditelja u Dubai i za to vreme ću tražiti posao. Tamo sam shvatio koliko mi Srbija nedostaje i koliko mi je napuštanje svega što ovde ima teško palo. Mnoge uspomene su me vezivale za Srbiju. I onda sam rešio da probam da pronađem posao ovde”, priča dr Aldroubi.

Da zrenjaninskoj bolnici nedostaje pedijatar, objašnjava, čuo je od jedne koleginice.

“Nisam bio siguran da će me izabrati da radim ovde. Konkurisao sam na nekoliko mesta, a ponude sam osim iz Zrenjanina, za koji sam se kasnije odlučio i gde radim od oktobra, dobio još i iz Pirota, Kikinde i Beograda”, kaže naš sagovornik.

“Kada sam došao na intervju u zrenjaninsku bolnicu video sam da su ovde ljudi jako dobri, da su kolege prijatne, da je atmosfera na Odeljenju pedijatrije pozitivna. Po mom mišljenju jako je važno gde i šta radiš, ali je mnogo bitnije kakva je atmosfera tu gde radiš. Na posao moraš svakog dana da ideš srećan. Ako toga nema, nema ni posla, nema ničega. I hvala bogu sve što sam želeo dobio sam ovde. Kolege žele da mi pomognu, da me uče. Uvek mi kažu da pitam sve što mi nije jasno. Osećam da žele da se ja osećam dobro u kolektivu”, ističe dr Aldroubi.

Ni jednog trenutka se zbog odluke da radi u Srbiji nije pokajao.

“Medicina je u Srbija jako dobra. Možda ako gledamo infrastrukturu nije na svetskom nivou, ali to kako lekari rade sa pacijentima toga nema u mnogim zemljama, verujte mi. Ovde su lekari zaista zainteresovani za pacijenta. Mi o pacijentu znamo sve, šta jede, šta pije, koje probleme i koliko dugo ima, kakav je njegov psihološki status... To, kažem, gotovo nigde ne postoji”, objašnjava ovaj pedijatar.

“Pacijenti i njihovi pratioci različito reaguju kada dođu kod mene. Čak 90 posto njih su kao moje kolege, prihvataju me i ne pitaju ništa. Desetak posto pita odakle sam zbog izgovora i često misle da sam iz Nemačke. Ali, i oni me prihvataju kao lekara i stručnjaka. Srećan sam kad mi roditelji veruju i većina njih dovodi decu kod mene na kontrolu iako im kažem da to mogu da odrade kod svog izabranog doktora. Zaista mi je drago zbog toga. A tako je i sa ostalim kolegama na odeljenju, jer je nama svima najvažnije da dete bude dobro”, kaže naš sagovornik.

Srbija kao destinacija za život i rad stranaca

Preseljenje u Srbiju mu, objašnjava, nije teško palo.

“Temperamet Sirijaca i ljudi u Srbiji je sličan. I vi i mi volimo da se šalimo, prihvatamo druge, otvoreni smo za druge kulture... Zaista nisam prošao kroz kulturološki šok kada sam došao ovde”, ističe dr Aldroubi.

“Ljudi u Zrenjaninu su stvarno dobri, prijateljski nastrojeni, nema diskriminacije, prihvataju strance... To je najvažnije u životu. Priroda je ovde jako lepa, arhitektura je divna. Hrana je ukusna. Tu su burek, roštilj... Ovde se tačno vidi mešavina različitih kuhinja - turske, mađarske, mediteranske, domaće...”, kaže naš sagovornik.

Ovaj pedijatar bi, kaže, voleo da ostane da živi i radi u Srbiji.

“Za sada sam ovde sam. Ali, problem su papiri. Strogo moram da brinem o dozvolama za boravak, ugovorima, jer ako nemam uredne papire moram odmah da napustim zemlju. To je jako stresno. Ne odlučujem samo ja o tome da li ću ovde ostati ili ne. Ipak, sam ovde samo stranac. Ukoliko bi to bilo rešeno trajno, ja bih zaista voleo da ostanem da radim i živim u Zrenjaninu”, objašnjava dr Aldroubi.

“Na koliko ćete dobiti dozvolu za rad u Srbiji zavisi od toga koliko vam traje ugovor o radu. U Nemačkoj, na primer, ako doktor ima licencu može da se prijavi na stalni boravak i čim ima stalni boravak onda je miran. Ovde nije tako, ako mi ugovor istekne, a papiri novi nisu sređeni ja ne mogu da ostanem u Srbiji, a posle ne mogu tek tako da se vratim. Trebaju mi viza, prijava ambasadi”, priča naš sagovornik.

Iako već godinama nije bio u svojoj domovini, dr Džavad Aldroubi, kaže da uspeva da održi kontakt sa prijatljima iz detinjstva.

“Hvala društvenim mrežama. U javnosti se često može čuti da društvene mreže utiču na to da se ljude osamljuju, da zbog njih nemaju socijalni život. Za mene su društvene mreže veza sa svetom. Ljudi iz Sirije su sada po čitavom svetu i mi upravo zahvaljujući društvenim mrežama održavamo kontakte. To je jedini način da se čujem sa porodicom, prijateljima”, objašnjava ovaj pedijatar.

Zapošljavanje stranaca sve je češće u Srbiji, jer našoj zemlji nedostaje radna snaga. To potvrđuje i činjenica da je samo tokom prošle godine stranim državljanima izdato više od 35.000 radnih dozvola. Traže se svi profili radnika od zanatlija do lekara.

Da bi se ubrzao ovaj postupak Vlada Srbije usvojila je predlog izmena zakona kojim se regulišu boravak i rad stranaca. Kada zakon bude izglasan strani državljani će se za dobijanje jedinstvene dozvole za boravak i rad obraćati samo Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje će o podnetom zahtevu morati da odluči u roku od 15 dana. Jedinstvena dozvola će se izdvati na period do tri godine, uz mogućnost produženja, a ne na godinu dana kako je po trenutno važećim propisima.

(Espreso / RINA)