KULTNA RADNJA U BEOGRADU
TATJANA JE POSLEDNJI KIŠOBRANDŽIJA U SRBIJI: Njena RADNJA krije NEISPRIČANE PRIČE, za Espreso otkrila sve o ZANATU
U vremenu kada stari zanati izumiru i kada se jeftini kineski kišobrani lako zamene, Tatjana Živković se svim snagama trudi da održi tradiciju i starim kišobranima udahne novi život
Promenljiv i nepredvidiv april odveo nas je put Balkanske ulice u kojoj se, na broju 20, nalazi samostalna zanatska radnja za izradu i popravku kišobrana čija je vlasnica Tatjana Živković.
Oni koji ne vole da bacaju stare kišobrane koje košava pokida ili vlaga pretvori u rđu, donose ih kod Tanje i prepuštaju njenim veštim rukama.
Popravlja i one kišobrane koji su "pregurali" nekoliko decenija i koji su draga uspomena na neka minula vremena.
Njena radnja nosi jednostavan naziv - "Kišobrani", a i sama odoleva novim vremenima i trendovima u kojima je zaboravljeno da se ne mora svaka pokidana unutrašnja žica zameniti novim kišobranom od Kineza.
Zato i posla nema kao pre, a dodatni problem pravi i to što kišobrandžije država ne vidi kao zanatlije koje se bave starim zanatima, pa su im i nameti veći.
Tatjana je poslednji kišobrandžija u Srbiji, a ovim poslom se bavi 25 godina. Majstorisanje je učila od majke Ljubinke koja je dobro poznata starijim generacijama Beograđana. Od nje je preuzela posao i nasledila kultnu radnju koja se do pre četiri godine nalazila na Dorćolu.
- Ja sam u ovoj priči od rođenja, a mama je prvo krenula od 1969. godine. Bila sam tu non-stop uz nju, a 2000. godine, kada je mama otišla u penziju, u radnji sam stalno. To što sam poslednji kišobrandžija kod nas i nije nešto normalno u ovoj našoj Srbiji, da se samo jedan čovek bavi ovim zanimanjem. Ipak, priznaćete, kišobran nam je potreban vrlo često. Ovo je samo istrajnost, a što se tiče profitabilnosti, to ne postoji već izvestan broj godina, priča za Espreso Tatjana Živković i dodaje da je želja njenih ćerki bila da ona nastavi tradiciju koju je započela njena majka Ljubinka.
Međutim, to nije bilo lako. Pomoć države i grada je izostala, te je kao zanatlija bila prepuštena sama sebi. Veliku podršku pružila joj je porodica, ali i stalne mušterije koje su želele da sačuvaju autentični duh starog Beograda.
- Kada je posle 50 godina trebalo da se iselimo iz radnje u kojoj smo bili, u Višnjićevoj, stizale su mi razglednice iz Crne Gore od mušterija koje su kod nas ranije dolazile, novine su pisale o tome da se naša radnja gasi i da nemamo mesta gde ćemo biti. Dobili smo veliku podršku i od Dorćolaca, glumaca i novinara. Bilo nam je obećano od izvesnih ljudi u državi da će nam pomoći, ali od toga nije bilo ništa. Preselili smo radnju u Balkansku, 1. maja 2019. godine, ali je stara radnja bila drugačija, imala je i galeriju, priseća se naša sagovornica.
Tatjana kaže da je više mušterija bilo kada su radnju imali u Višnjićevoj ulici, a "Kišobrani" su bili i neizostavni deo turističkih tura.
- Na Dorćolu je bilo par hostela u kojima su bili mladi ljudi i oni su svoje goste vodili u obilazak Beograda, pa smo i mi bili uvršteni u te ture kao zanimljivost grada. Ova radnja je bila pomenuta i u reportaži kanadske televizije "Mesta koja bi trebalo da obiđete kada drugi put dođete u Beograd", navela je Tatjana i dodala kako se u evropskim prestonicama odnose prema starim zanatima.
- Jedna mušterija mi je pričala da u Parizu, u zaštićenom delu, postoji kišobranska radnja koja je zaštićena i da u njoj radi stari gospodin. Eto, i Parižani su prepoznali da treba negovati ovaj zanat.
Stari zanati sve teže održivi
Dešava se, kako Tatjana kaže, da joj kišobrane donose inženjeri koji nisu uspeli da ih poprave a mislili su da će to za njih biti "mačji kašalj".
- Uglavnom se popravljaju žice kojih ima osam ili deset, nekada treba nešto ušiti ili popraviti krajeve što drže platno sa žicom da ne bi odletelo. Svaki se kišobran može popraviti ako imam adekvatan deo i ako mušterija želi da ima svoj kišobran u funkciji. Dolaze inženjeri, mašinci koji kažu: "Znate, ja sam mašinac", a ja kažem: "Sve je to uredu, a zašto ga niste sami popravili?" Ima neko ko pokuša sam, ali ne uspe. Nije to ništa sramota. Svako treba da bude plaćen za ono što zna da radi, kaže Tatjana i napominje da svaki zanatlija ne zna da li će i koliko da zaradi tog dana.
- Ima dana kada niko ne uđe u radnju i kada ne uzmem ni dinar, ali ja moram da platim ono što je država odredila. Nema nikakvog podsticaja, a ako mi ne platimo na vreme, država uzme kamate i kamate, pa će opet dobiti. Mali ljudi nikom ne trebaju, ali mali ljudi kada se slože oni stvaraju čuda, ističe Tatjana za Espreso.
Kišobrani "stogodišnjaci" i retro modeli
Zanimljivo je da se nekada jeftini kišobrani nisu mogli kupiti, pa je popravka bila mnogo pristupačnija i logičnija opcija. Sada se prodaju svuda, po niskim cenama, a u skladu sa tim je i njihov (ne)kvalitet.
U Tatjaninoj radnji sve se šareni i svaki kišobran je priča za sebe. U gomili se izdvajaju oni koje je pravila njena majka u srećnija vremena kada je interesovanje za njih bilo mnogo veće nego danas. Zbog toga se ovde sada mogu kupiti i polovni, popravljeni retro modeli.
- Kišobrani, što ja kažem, stogodišnjaci urađeni su tako da i danas služe. Nekada je mama pravila kišobrane, jer je bilo lakše da se dođe i do delova. Sve osim konca je uzimano iz Italije i bilo je isplativo. Svi delovi su kupovani i onda je to sklapano u novi model. Tako su ručke mogle da se menjaju, pa su mušterije u skladu sa garderobom menjale boju ručki. Nije uvek boja kišobrana pratila boju platna. Ovaj posao je strpljenje, kreativnost i ljubav, priča naša sagovornica.
Pitali smo kako se danas snalazi za delove i na koji način dolazi do njih.
- Ima dosta mušterija koje nam donose delove od starih kišobrana. Ipak, svest ljudi je ta koja nas održava, napominje Tatjana.
Sarađivali su i sa pozorištima, davali im kišobrane kao rekvizite i popravljali ih. Radili su i kišobrane za seriju „Gospođica Skarlet i Vojvoda“ koja se snimala u Beogradu.
Kišobran koji je sačuvao ljudske živote
Ova "doktorka" za kišobrane ispričala nam je da je juče mušterija donela stari kišobran na popravku čije je platno bilo probušeno.
- Mušterija mi je rekla da je taj kišobran tokom rata u Hrvatskoj poslužio za praćenje snajpera. Na taj način je sačuvao mnoge živote i zbog toga ga čuva, ispričala je za Espreso Tatjana Živković koja zna sentimentalne vrednosti stotina kišobrana koji su prošli kroz njene spretne ruke.
Bonus video:
(Espreso)