SIN SRPKINJE I IBRAHIMA LUDOG JE SANJAO DA BUDE POPUT SULEJMANA VELIČANSTVENOG: To se nije OSTVARILO, evo i ZAŠTO

Sulejman II od Ibrahima, je bio sultan koji je pre stupanja na presto proveo 46 godina u kafesi, zatvoru za prinčeve. Iako je sanjao da bude poput Sulejmana Veličanstvenog, to se nije ostvarilo. Zašto?

Rođen 1642. godine od oca Ibrahima Ludog i majke Srpkinje Katarine, kasnije Salihe Dilašub sultanije, princ Sulejman nije imao srećnu mladost i odrastanje. Njegov stariji brat Mehmed IV je došao na vlast dok su obojica bili deca, a nakon što je njihov otac utamničen i pogubljen. Da stvar bude komplikovanija, vladavina njegovog brata je bila druga najduža u istoriji Osmanskog carstva.

Sve vreme ili preciznije rečeno u vremenskom intervalu od 46 godina - Sulejman je proveo u kafesi poput svog oca Ibrahima, za kog mnogi veruju da je tu i izgubio razum. Ovo je u stvari bio zatvor za prinčeve i potencijalne pretendente na presto, koji se nalazio u okviru harema Topkapi palate.

Međutim, nakon druge bitke na Moharaču tokom 1687. godine i poraza koji je turska vojska pretrpela, carstvo je zapalo u krizu. Najviši zvaničnici su u tajnosti rešili kako je vreme da sultan Mehmed IV, ode. To je i učinjeno uz pomoć Janjičara, nakon čega je zatvoren i odveden u Adrijanopolj, gde umire. Umesto njega na presto se popeo sultan Sulejman II od Ibrahima.

Vreme provedeno u zatvoru na njega je uticalo drugačije nego na njegovog oca, a umesto mentalnih problema u njemu je rasla ambicija. Stoga je vrlo brzo sproveo niz reformi koje su doprinele stabilizaciji stanja u carstvu, a deo zasluga za ovo se svakako pripisuje i njegovom veziru Mehmed-paši. Ohrabren ovim početnim uspesima, dao je sebi zadatak da njegovo ime ostane upamćeno u istoriji, kao što je to bilo u slučaju njegovog pretka Sulejmana Veličanstvenog.

Porazi se nižu i neočekivana smrt ili dve

To se nikada nije desilo, pre svega jer je njegovo zdravstveno stanje bilo izuzetno loše. Ali i zato što je njegova vojska ubrzo počela da niže poraz za porazom - prvo u Ugarskoj, a zatim i u Dalmaciji. Do 1689. godine, Osmanlije su redom izgubile i sledeće gradove: Beograd, Smederevo, Herceg Novi i Niš. Interesantno je da je o padu spomenutog bokeškog grada pisao čak i Njegoš u svom delu "Gorski vijenac".

Iako je već sledeće godine, vezir Mustafa-paša reorganizovao vojsku i uz pomoć tartarske armije uspeo da ponovo vrati Beograd, Niš i Smederevo, kao i da zabeleži uspehe u Transilvaniji i Albaniji, već 1691. godine je doživeo strahovit poraz u bici kod Slankamena u kojoj je i ubijen.

Delovalo je kao da ne može biti gore, a onda je stilga i vest da je Sulejman II pao u komu iz koje se više nije ni probudio. Zli jezici su šaputali da se upravo mrtav približio najviše što je mogao Sulejmanu Veličanstvenom, jer je krajem juna 1691. godine sahranjen u njegovoj blizini.

Bonus video:

(Espreso/nationalgeographic.rs)