DA LI DETE KOJE SVEDOČI NASILJU U PORODICI TREBA DA DOBIJE STATUS ŽRTVE? Psiholog o POSLEDICAMA koje su neminovne

Zaštitnik građana traži da se zakonom propiše da dete koje prisustvuje nasilju u porodici dobije status žrtve. Prema njegovom mišljenju, to bi moglo da spreči kobne ishode kojima smo svedočili prethodnih meseci. Ministarstvo pravde je poručilo da će razmotriti predlog.

U Vršcu je otac ubio dvogodišnju ćerku, pa izvršio samoubistvo nakon čega je zaštitnik građana utvrdio propuste u radu nadležnih. Centar za socijalni rad je, kaže, po prijavi majke da je suprug maltretira utvrdio visok rizik od ponavljanja nasilja i izradio plan mera zaštite za nju, ali ne i za dete. Da stvar bude gora, isti taj otac dobio je starateljstvo nad detetom kome je ubrzo oduzeo život!

Da je ocu iz Vršca bila određena mera zabrane prilaska detetu, do tragičnog ishoda ne bi došlo i dete bi danas bilo živo pored svoje majke. Psiholog Snežana Repac mišljenja je da ima više situacija u kojima bi trebalo da se ocu izrekne hitna mera zabrane prilaska kako supruzi tako i deci.

"Često taktika nasilnika je da se u Centru za socijalni rad žali da im majka uskraćuje da se viđaju sa decom, navode da deca imaju pravo na to, što je tačno, ali su nekada i deca instrument za vraćanje u porodicu i sprečavanje razvoda. Pretpostavljam da bi nasilniku bila izrečena i mera zabrane prilaska deci koja su svedoci nasilja među roditeljima, kao i krivična mera za psihičko zlostavljanje i traumu deteta", kaže psiholog Snežana Repac za Espreso.

Naša sagovornica ističe da nasilje u porodici kom svedoči dete može ostaviti ozbiljne posledice po dete koje se kasnije kroz život mogu ispoljiti na više načina.

"Deca osećaju uvek krivicu zbog nasilja u porodici, misle da se roditelji svađaju” jer oni nisu dobri”, žive sa tim osećajem da su nemoćni pred raspadom porodice i boje se za svoju egzistenciju. Ako se dugo bore sa strahom od gubitka, to iscrpljivanje može kasnije da se odrazi na nesigurnost, a time i na samopoštovanje, depresivne faze se smenjuju i gubitak poverenja u ljude, povlačenje u sebe, tuga, stid da se prizna sebi i drugima. Čak i kad su žrtve, ili svedoci, deca postaju tupi na nasilje i sami mogu biti zlostavljači jer su to “prebrodili”. Nekad traume iz ranog detinjstva se reaktiviraju kod odraslih. Psihološki gledano, u pitanju su jake emocije straha povezane sa gubitkom, pretnje da će se desiti nešto strašno roditelju, od koga dete zavisi, osećaj bespomoćnosti pojačava taj strah i dete blokira u mnogo čemu, pogotovu u školi, druženju", kaže Snežana Repac za Espreso.

Dete koje prisustvuje nasilju već je dovoljno istraumirano, pa se pažljivo mora postupati sa njim što je uloga svih oko njega, od roditelja, nadležnih službi, psihologa, pedagoga, pa do medija koji konkretan slučaj nasilja prenose.

"Kažemo da deci teško pada bilo kakav razgovor o tome, ali i neki senzacionalistički naslovi u medijima mogu da otežaju duševno stanje. Često slika koju mediji stvaraju nakon preživljene traume, nepotrebno pogoršava osećaj krvice i stida, jer se suočavaju sa javnim mnenjem, koje ima sve nivoe, kako dobronamerne podrške, u cilju zaštite. Isto tako doprinose i mitologizovanje i stigmatizaciju roditelja, spekulisanje o njihovom mentalnom stanju, a to ostaje zauvek na internetu. Detetu u školskom uzrastu treba objasniti da je danas vreme borbe protiv nasilja i da svako ko to čini može biti prijavljen i da o njemu pišu mediji, ali ne da bi se rugali nego da objasne šta je loš primer, jednostavnim rečnikom, da može da razume. Važno je i da bude upućeno na stručne službe psihologa, pedagoga, socijalnih radnika, koji bi pratili emocionalni razvoj deteta u kontinuitetu, kao posttraumatski oporavak", zaključila je naša sagovornica.

Bonus video: Brutalno nasilje u Mirijevu

(Espreso/Dijana Spasov)