AKO VAM MAČKA URADI OVO, TO ZNAČI SAMO JEDNO: Nešto pokušava da vam KAŽE, ni ne slutite koliko je VAŽNO

Ipak, razočarani smo što se sa njima ne zbližavamo tako lako kao sa psima. Međutim, da li je možda problem u tome što ne razumemo njihove signale?

Psi deluju gotovo biološki nesposobni da sakriju unutrašnja raspoloženja - geganje, glasno disanje, mahanje repom su znaci zadovoljstva, nervoze ili čiste, nepatvorene radosti. Uprkos onome što slavna umetnička slika želi da nam poruči, psi bi bili strašno loši pokeraši. Suviše lako prepoznajemo sve njihove signale.

Mačke imaju sofisticiraniji govor tela - njihovo raspoloženje signalizira se preko trzaja repom, nakostrešene dlake i položaja ušiju i brkova. Predenje obično (ali ne uvek) označava zadovoljstvo. To su obično pouzdane metode da se utvrdi da li je mačka prijateljski nastrojena ili ju je bolje ostaviti na miru.

Iako možemo biti prilično sigurni u vezanost pasa za nas, uprkos hiljadama godina koliko su nam pripitomljene mačke pravile društvo, one i dalje trpe neku vrstu lošeg PR imidža.

Samostalnost koju mnogi doživljavaju kao bonus, drugi doživljavaju kao uzdržanost ili sebičnost. Njihovi kritičari tvrde da one iskazuju nežnost samo kad im je prazna činija za hranu.

Vlasnici mačaka tvrdiće da su sve to gluposti, naravno, i da je njihova povezanost sa mačkom jednako jaka kao kod bilo kog vlasnika psa. Ali zašto onda i dalje opstaje taj imidž uzdržane, neprijateljski nastrojene mačke? I ima li u tome istine?

Imajući u vidu da su mačke toliko netipične u odnosu na druge životinje sa kojima živimo, nije ni čudo da smo možda pogrešno tumačili njihove signale.

„Zato što su toliko samoopredeljene i umeju da se staraju same o sebi, mačke postaju sve popularnije", kaže Histend.

„Ali da li im ovakav način života odgovara sasvim je drugo pitanje. Ljudi od mačaka očekuju da budu kao mi i kao psi. Ali one to prosto nisu."

Istraživanja o emocijama i društvenosti mačaka odavno su u zaostatku u odnosu na ona o psima, ali se u poslednje vreme malko ubrzavaju. Većina njih je još u ranim fazama, ali se već pokazalo da se odnos mačaka prema ljudima kreće prilično komplikovanim spektrom.

„Visoko je promenljiv, zavisi od genetike i njihova društvenost može da proistekne iz onoga što iskuse u prvih šest ili osam nedelja života. Ukoliko imaju pozitivna iskustva u ranim fazama života, verovatno će voleti ljude i želeti da se druže sa nama."

Čak je i pripitomljenost mačaka spektar sam za sebe. Divlje lutalice često se kriju ili beže od ljudi, ponašajući se mnogo više kao njihovi divlji preci.

Na Mediteranu i u Japanu, kolonije „komunalnih mačaka" rastu u ribarskim selima i dovoljno su prijateljski nastrojene da se sažive sa meštanima koji ih hrane.

U Istanbulu, na primer, stanovnici hrane i paze mačke polu-lutalice. One su postale deo identiteta grada, a nedavno je o njima čak i snimljen dokumentarni film.

Potom su tu mačke koje žive sa nama, ali čak i ta podvrsta je spektar; neke održavaju relativnu distancu, dok druge cvetaju u ljudskom društvu.

Ukoliko želimo jaku vezu sa našim mačkama, na šta bi trebalo da obratimo pažnju?

Baš kao i psi, mačke komuniciraju mnogo više uz pomoć tela nego zvukova.

(Espreso/BBC.com)