SRBI SU BILI MILIJARDERI: Sve se kupovalo na CRNOM TRŽIŠTU za MARKE, da li se sećate OVOG VREMENA?

Bilo jednom jedno vreme u kome je svaki Srbin bio milijarder, kada je vetar novčanice sa ogromnim brojem nula vitlao po ulicama, a niko nije hteo ni da ih pogleda, a kamoli da se sagne da ih pokupi. Jeli su se do tada, nečuveni specijaliteti "embargo-ćufte" od starog hleba, uštipci od sindikalnog brašna prženi na ulju čudnog mirisa... sladilo se tortom od jednog jajeta, čiji je recept prenošen "od usta do usta, jer su novine bile luksuz".

Sve se to dešavalo pre samo 30 godina, kada je godišnja inflacija, te 1993. iznosila 352.459.275.105.195 odsto, ili kraće, 352.5 triliona odsto.

Kada je u decembru 1993. u opticaj puštena novčanica od pet milijardi dinara, po uličnom kursu je vredela jednu nemačku marku, baš koliko je u tom trenutku koštalo jedno jaje na pijaci. Ko ga nije kupio ujutro, uveče nije mogao da ga pazari, jer je dnevna inflacija iznosila 62 odsto.

Sve se kupovalo na crnom tržištu za marke, koje nisu mogle da se uzmu u bankama, već samo od uličnih dilera prepoznatljivih po "šištanju" kroz zube "..vize, ..vize", skraćeno od "devize, devize". Kada bi zaposleni primili platu, usledila bi trka do dilera da ih što pre zamene za nekoliko nemačkih maraka. Ko nije bio brz, ostajao bi bez ičega.

- Te 1993. jeo sam uštipke i krofne, jer ništa drugo nisam ni jeo. Platu sam primao u brašnu, krompiru i ulju koje kao da je izvađeno iz transformatora. Oni koji su primali bezvredne pare su mi zavideli, jer sam imao siguran obrok - s nelagodom se seća doba od 1992. do 1994. penzionisani grafičar Čeda R. iz nekada velike beogradske štamparske i izdavačke kuće.

Ona je "pala" kao jedna od stotine srpskih žrtava nemilosrdnog obruča međunarodnih sankcija koje je u maju 1992. SR Jugoslaviji formalno uveo Savet bezbednosti UN. Suštinski on je bio instrument tadašnje jedine super-sile, Sjedinjenih Država. Amerika je dozvolila, po rečima nemačkog politikologa i istoričara Matijasa Kincela, da je instrumentalizuje Nemačka, koja je naoružavala secesionističke jugoslovenske republike i prva priznavala njihova jednostrana otcepljenja. SRJ je ostala bez zajedničkog tržišta nekadašnje SFRJ, a sankcije su potpuno zabranjivale uvoz i izvoz.

To je važilo čak i čak za hranu, lekove i gorivo. SAD su naredile blokiranje celokupne imovine SRJ u inostranstvu i zabranile bilo koji vid naučne i sportske saradnje. Ostaće zabaleženo i da su zaplenjena sva plovila SRJ van matičnih voda i luka. Usledio je odgovor - stvaranje krijumčarske "dunavske šeste flote".

- U selima oko Đerdapa su pravili male tankere koje kada napuniš gorivom potonu ispod površine i postaju nevidljivi za evropske posmatrače na rumunskoj obali koji su pokušavali da spreče šverc goriva. Brodarci podunavskih zemalja su razvili sistem pretakanja crevima goriva tokom plovidbe i trgovine sa broda na čamce. Iz tih podmornica "šeste flote" ljudi su kupovali gorivo na kanistere, a prodavali su ga na ulicama iz plastičnih flaša od litar i po, koje su prethodno naparili da im smanje zapreminu i ukradu na meri. Šverc je prvo bio spontan, a onda su opasni ljudi preuzeli posao - seća se Lepi Joca, nekadašnji kapetan propalog brodarskog preduzeća.

Sankcije su stvorile čitav niz novih zanimanja, kao što su ulični prodavci cigareta, koje više nisu mogle da se pronađu u opustelim prodavnicama i kioscima. Kupovane su od ljudi koji su na podlaktici držali kutiju sa paklicama i kao kolporteri zapevajući izvikivali: "El-ema, el-ema, partner..."

Upredo sa rastom inflacije, rasla je potražnja za duvanom sumnjivog kvaliteta kojim su uskoro bile zatrpane pijačne tezge. Pored njih su se šarenele flaše sa žestokim pićima sa različitim etiketama i opasnim sadržajem. Popularno su nazivana "subotička smrt", po gradu u koje su stizale cisterne sumnjivog alkohola i prepakivale su boce. Kada hemičari nisu bili dovoljno vešti, dešavalo se da mušterije oslepe ili umru.

Roba široke potrošnje i hrana iz Mađarske i Bugarske prodavala se sa hauba automobila u prometnim ulicama. Beogradski Bulevar kralja Aleksandra u vreme hiperinflacije tada je ličio na uličnu pijacu gde su šverceri-prodavci bili najčešće pripadnici bivše srednje klase, inženjeri, profesori, industrijski radnici... Nestalo je, gotovo u trenu, oko 800.000 radnih mesta. Zbog sankcija nije bilo sirovina za proizvodnju, niti rezervnih delova, a i ono što se proizvodilo nije moglo na strano tržište zbog embarga, dok je prodaju na domaćem uništila hiperinflacija. Fabrike su postajale gomila starog gvožđa, a sistem društvenih vrednosti se skršio i izopačio. Škola i kultura su postale predmet prezira, a statusni simbol postali su "plavuša, pejdžer i pajero".

Neki neobični talenti su postali prestižni i traženi. Mladi novinar Nikola O. iz čuvenog, a propalog, prestoničkog dnevnog lista umeo je dobro da podražava rukopise što mu je obezbedilo egzistenciju u najtežim vremenima.

- Zaposlio sam se kao potpisivač čekova. Radio sam u jednom velikom beogradskom hotelu, od ujutro do uveče. Doneli bi mi brda čekova i mustre potpisa. Ne znam koliko sam vagona robe iz magacina robnih kuća, fabrika, cementara, uljara preturio preko ruku. Priča je prosta. Direktor firme dobije devize na ruke a zauzvrat omogući odabranom kupcu da čekovima za dinare kupi robu. Kada bi stigli na naplatu, inflacija bi ih potpuno obezvredila. Potpisivao sam čekove za robu vrednu milione maraka, a ja sam dobijao desetak dnevno i bio srećan. Za to vreme ta suma je bila bogatstvo. Moj otac je primao platu od pet maraka, ako stigne ba vreme do dilera - kaže Nikola.

HRONOLOGIJA PROPASTI

Raspad SFR Jugoslavije je postao očigledan 1990. a formalizovan je 25. juna 1991. kada su Hrvatska i Slovenija jednostrano proglasile otcepljenje i započele jugoslovenske građanske ratove.

U Srbiji je "zamrznuta" devizna štednja građana, a na tržište su izašle piramidalne banke Dafiment i Jugoskandik koje su opljačkale deviznu ušteđevinu godinama čuvanu u kućama.

Godišnja inflacija 1991. bila je 235 odsto. U maju 1992. UN uvode sankcije SRJ, a država ograničava promet strateških proizvoda, posle čega oni postaju retkost na tržištu. Godišnja inflacija 1992. bila je 19.755 odsto, a rast crnog kursa nemačke marke 18.789 odsto.

Prava propast nastaje 1993, najgori period sankcija traje do januara 1994. godine.

(Espreso / Novosti online, Boris Subašić)