OVA PESMA JE BILA VIŠE OD HIMNE ZA CELU JUGOSLAVIJU, A DANAS JE NIKO I NE PREPOZNAJE: Sećate li se OVIH REČI

Ova pesma bila je više od himne, toliko čak da je mnogim istoričarima promaklo da je postala zvanična himna Jugoslavije tek deceniju i po pre raspada države. Pesmu su pevali svi slovenski narodi i budila je duh zajedništva. Ona predstavlja ideologiju koje je nestala, ali je ostala kao deo kolektivnog nesvesnog.

Skandal:

Fudbaleri Jugoslavije dolaze u Hrvatsku da igraju međunarodnu reprezentativnu utakmicu tokom sedamdesetih godina prošlog veka.

Počinje himna, ali to nije Hej Sloveni, koju svi znaju. Sledi masovni metež.

„To nije bio samo metež, tu je izbila ozbiljna tuča", seća se Dario Marušić, istarski muzikolog.

„Cela tribina je jednoglasno vikala: Hoćemo Hej Sloveni."

„Nikome nije bilo jasno zašto se pušta neka druga himna, a ne ona koju je cela socijalistička Jugoslavija znala."

Marušić se ne seća protiv koga je Jugoslavija tada igrala, ali se seća bunta ljudi.

Odgovor na njihov bunt zapravo leži u priči o himni Hej Sloveni, koju su generacije učile u školi i pevale.

Samo mali broj njih zapravo je znao da pesma uopšte nije bila zvanična himna SFR Jugoslavije čak do 1977. godine.

„Ni mnogi istoričari to nisu znali", kaže za BBC Srđan Cvetković, istoričar Instituta za modernu istoriju.

„Ona je ušla u kolektivno nesvesno i sećanje svih naroda u Jugoslaviji kao simbol jedne ideologije i države."

Ova pesma bila je potom i himna Savezne Republike Jugoslavije koju su Ustavom na Žabljaku formirale Srbija i Crna Gora, 27. aprila 1992. godine - pre 29 godina.

„Hej Slovaci"

Patriotska osećanja navela su 1834. slovačkog sveštenika Samuela Tomašika da napiše pesmu dok je boravio u Pragu.

Podstaknut je bio, kaže muzikolog Dario Marušić, poljskom pesmom koja je nastala u Italiji u 18. veku, koja je poslužila više kao inicijalna ideja za muziku.

„U Pragu se, kao i u Bratislavi i Zagrebu, tada više govorio nemački nego češki, slovački ili hrvatski", kaže Marušić.

„Tomašik je bio nacionalista i pesmu je nazvao Hej Slovaci, pokušavajući da ih ujedini, da shvate koje su nacionalnosti."

Ipak, kako je imao ideju da pesma okupi sve slovenske narode u borbi protiv germanskih okupatora, promenio je naziv i reči pesme u Hej Sloveni.

„Kroz celokupnu istoriju 18. veka počinju da se tresu velika carstva, a zatim u 19. veku nastaje i nacionalizam, koji je tada doživljavan drugačije nego što na njega gledamo danas", kaže istoričar Srđan Cvetković.

„To je bio stepenik ili faza ka budućem ujedinjenu svih evropskih bratskih naroda."

Pesma je, dodaje Cvetković, namenjena „rodoljubivim osećanjima koje su gradili slovenski narodi".

„Tako je nastao panslavizam, a pesma je puštana na Panslovenskom kongresu 1848. godine", kaže istoričar.

Rat i Jugoslavija

Tokom Drugog svetskog rata, pesma je, kaže Cvetković, bila himna u Slovačkoj u periodu od 1939 do 1944. godine, u vreme marionetske profašističke republike.

Ipak, u ratnim vremenima, preuzeli su je i južni Sloveni.

Puštana je na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u Bihaću 1942. godine, kao i na Drugom zasedanju AVNOJ-a godinu dana kasnije u Jajcu.

Posle rata, postala je svečana pesma pa je 1945. godine svirana i na Ustavotvornoj skupštini zemlje.

„Kada je posle rata nastala socijalistička Jugoslavija, sve himne koje su imale zasebne države, poput srpske Bože pravde i hrvatske Lijepa naša domovino, bile su previše rojalističke", objašnjava Dario Marušić.

„Zato je Hej Sloveni odabrana kao integralni momenat svih naroda koje je u tom trenutku inspirisala pobuna i ideologija komunizma."

Od „Oj Iliri" do „Hej Hrvati"

„Hej Sloveni, jošte živi, duh naših dedova."

Ova pesma nije svuda u socijalističkoj Jugoslaviji pevana tačno ovim rečima.

„Postojalo je nekoliko verzija himne", kaže Marušić.

„Jedna verzija se zove Hej Hrvati, a postoji i ratna verzija pesme u kojoj se pominju Staljin i Tito.

„U Istri je pominjana i verzija Oj Iliri."

Svaki narod u državi imao je vlastitu verziju i zbog različitih jezika, pa je postojala verzija na srpsko-hrvatskom, ali i verzije dva narečja, slovenačka i makedonska.

Tako se, dodaje muzikolog, u jednoj od varijanti umesto duha slovenskog pominje duh slovljanski.

„Mi u Istri smo imali i verziju na štokavskom, jer smo imali problem sa zvaničnom verzijom koja je imala neke arhaizme koje nismo razumeli - poput jošte živi.

„To je bio famozni stih za koji nismo znali na šta se odnosi", dodaje Marušić.

"Hej Sloveni"

Hej, Sloveni, jošte živi

duh naših dedova.

Dok za narod srce bije

njihovih sinova.

Živi, živi duh slovenski,

živeće vekov'ma!

Zalud preti ponor pakla,

zalud vatra groma!

Nek se sada i nad namaburom sve raznese,

Stena puca, dub se lama,

zemlja nek se trese!

Mi stojimo postojano

kano klisurine,

Proklet bio izdajica

svoje domovine!

„Mistični nacionalizam"

Tijana Adamović iz Beograda, koja ima 37 godina, pesmu Hej Sloveni naučila je još u osnovnoj školi.

Znala je samo za jednu verziju i kaže da su je kao deca uvek pevali na svečanim događajima, kao i na dočecima sportista kada su se slavili njihovi uspesi.

„Himna je imala neki polet", kaže ona.

„I dan danas koristim izraz kano klisurine kada hoću da kažem da je neko istrajan i uporan ili kad je neko krupan."

Darija Baćić iz Zagreba je nekoliko godina starija od Tijane, a pesma ju je, kaže, uvek podsećala na okupljanja izviđača u kojima je kao mala učestvovala.

„Bilo je tih zajedničkih kampovanja sa klincima iz drugih republika Jugoslavije i onda smo je svi pevali", kaže ona.

„Ne sećam se da smo je različito pevali, jedino neke reči koje su Slovenci pevali nisam razumela, mada nismo mnogo ni razmišljali o rečima.

„Nama je sjajno bilo što tu pesmu svi znamo, kao i neke druge rok i pop pesme koje su bile tada popularne u Jugoslaviji."

Treba zaista znati da sve te verzije, napominje muzikolog Marušić, nisu toliko bile različite.

„Sve su zapravo pevane sa istom idejom", kaže Marušić.

„Himna je bila masovno prihvaćena u svim republikama jer je dočaravala novi panslavenski mistični nacionalizam."

„Ljudi širom zemlje su je prihvatali totalno nekritički, po sistemu - zna se šta je himna.

„Neki čak nisu znali ni tekst, ali su je opet pevušili", kaže Marušić.

Još jedan razlog je, misli on, što su Sloveni najveća etnička grupa na ovom području i „pesma je i jezički i etnički gledano bila obeležje toga".

Brojni konkursi

Više od tri decenije, narodi SFR Jugoslavije pevali su Hej Sloveni, a da nisu znali da pesma zapravo nije zvanična himna njihove države.

„Tek posle 1977. godine, pesma je postala zvanična himna, a to mnogi uopšte nisu znali", kaže istarski muzikolog.

Posle Drugog svetskog rata, država je mnogo puta raspisivala konkurs za zvaničnu himnu zbog nedostataka pesme Hej Sloveni.

Pesma je zvanično usvojena za himnu deceniju i po pre nego što se SFR Jugoslavija raspala.

„Himna je prihvaćena na izdisaju jedne države, a verujem da je umrla kada je nestala i ta država, iako je životarila do 2006. godine", kaže Cvetković.

Pošto su formirane Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija, bila je himna SR Jugoslavije, a zatim i Državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Prestala je da postoji odlukom na referendumu glasača da se Crna Gora odvoji od Srbije 2006. godine.

Marušić kaže da je pesma veličala rodoljubivost komunističkih naroda, iako se ni u jednoj reči ne pominje komunizam niti socijalizam.

S takvom tvrdnjom, saglasan je i Cvetković.

„Bila je simbol ideološkog vremena, ali kada je pao Berlinski zid 1989. godine ona je doživljavana, uz petokraku, kao simbol starog.

„Pregazilo ju je vreme", kaže Cvetković.

(Espreso/BBC)