JOVANA DIŠIĆ, SPISATELJICA U USPONU, ISKRENO O SVOM ROMANU PRVENCU: Sve ređe mi se dešava da se nađem u "VAKUUMU"

Jovana Dišić rođena je 1987. godine u Požarevcu, danas živi u Rabrovu. Osnovne i master studije završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Do sada je pisala kratke priče, a prošle godine je objavila svoj prvi roman "Vakuum". Ima privilegiju da stalno bude okružena knjigama jer radi u biblioteci u Kučevu gde uređuje književni program .

Prošle godine ste objavili Vaš roman - prvenac „Vakuum“, kada ste počeli da pišete i čime je izazvana ta Vaša potreba?

Što više razmišljam o tome, sve se više nameće zaključak da se potreba za pisanim izražavanjem kod mene javila jako rano, maltene otkad sam se opismenila i počela više da čitam. Na samom početku to su bili nezgrapni i rimovani stihovi, nešto kasnije dnevnički zapisi, a tek mnogo kasnije prozna fikcija. Ono što je sasvim sigurno – pisanje se rodilo iz čitanja.

Kako se odvija Vaš stvaralački proces, koliko dugo ste pisali roman?

Sveukupno pisanje romana trajalo je oko pet godina, uključujući mnogobrojne prepravke i onaj period kada rukopis mora da „odleži“. „Vakuum“ je „ležao“ dve godine, pa sam u tom delu verovatno i preterala. Eto odgovora i na prvi deo pitanja: moj stvaralački proces je prilično haotičan i mukotrpan, jer nisam sigurna kuda će me rukopis odvesti, kako će se završiti i uvek mi se čini da se može prepravljati i poboljšavati.

Šta Vas je inspirisalo da pišete?

Detalji koje zapažam, priče koje čujem i sve što pročitam, bez obzira da li je dobro ili loše. Iz svega i od svakoga se može ponešto naučiti.

Šta čitate i ko su Vam omiljeni autori?

Knjiga koja je na mene nedavno ostavila veoma jak utisak je „Gvozdena zavesa“ Vesne Goldsvorti. U poslednje vreme više čitam savremenu književnost, zbog prirode posla. Nažalost, često danima ne stižem ništa da pročitam. Zapravo, to nije istina. Svakodnevno čitam iznova i iznova različite knjige za decu, i to naglas, po ćerkinom izboru i zahtevu. Što se tiče omiljenih savremenih autora, Goran Petrović, Vesna Goldsvorti i Filip Grbić mi prvi padaju na pamet. Od srpskih klasika najradije se vraćam Crnjanskom, Rastku Petroviću i Paviću, a od svetskih: Gogolju, Rableu, Bulgakovu, Floberu, Nabokovu...

Roman govori o „praznom prostoru“ u kom još spoznajemo sebe, onaj period života između biti ili ne biti u kome se svako od nas našao ili će se naći u nekom periodu života, da li ste se Vi u nekom trenutku poistovetili sa glavnom junakinjom i ako jeste, koji je to trenutak?

Pa kao što rekoste, to je opšteljudska stvar, ta pozicija između biti i ne biti, pozicija u kojoj treba doneti odluku, nešto promeniti. Svi smo se našli na tom mestu više puta: na poslu koji ne volimo, u međuljudskim odnosima koji ne funkcionišu. S godinama mi se to sve ređe dešava, verovatno kako više upoznajem sebe i kako sve više radim po svom.

Umemo li da opišemo sebe u današnje vreme?

Ovo je zanimljivo pitanje, jer nam je savremeno doba dalo odličnu podlogu da neprestano opisujemo sebe, da neprestano predstavljamo sebe, da uživamo u samoljublju i da se opisujemo i predstavljamo onako kako bismo voleli da nas drugi vide. One najdublje istine i najistinitiji opisi ostaju duboko u nama i treba ih izvlačiti napolje, ne zbog drugih, već zbog sebe. Da li to umemo? Nisam sigurna. Da li postoji potreba za time? Svakako.

Da li postoje Jovanini neostvareni snovi?

Ne znam da li meni nešto ozbiljno fali, ali nikada nisam bila sklona onome što obično podrazmevamo pod snovima. Uvek sam radije sanjarila o nekim sitnicama, a krupnim stvarima sam bivala zadovoljna. Sreća se zapravo i krije u sitnicama.

Koji biste savet dali osobi koja se nalazi u „Vakuumu“?

Nisam dobra osoba za davanje saveta, ali usudiću se da kažem: nije smak sveta ako priznate da ste pogrešili, pre svega sebi.

Zbog posla koji radite stalno ste okruženi knjigama, da li postoji nešto drugo čime se bavite van posla, tačnije šta Jovana radi u slobodno vreme, ukoliko ga ima?

Imam jako malo slobodnog vremena, jer uvek ostane nešto što treba ili mora da se uradi. Uglavnom ga provedem sa porodicom ili prijateljima, u šetnji ili razgovoru. Volela bih da imam više vremena za to.

Da li možemo da očekujemo novi roman? Pišete li nešto trenutno?

Pišem, ali veoma sporo. Dakle, novi roman možete očekivati, ali ne baš uskoro, jer ako se vratimo na početak intervjua, proces je dugotrajan i mukotrpan. Ono što mogu da obećam jeste da ako uspem da ga napišem, neće „ležati“ pune dve godine. Bolje i tako nego nikako.

(Espreso/Anđela Milojković)