NA PRVOJ PARADI PONOSA U SRBIJI LETELE SU KAMENICE, A DA LI JE SADA DRUGAČIJE? Koliko su zaista LGBT osobe bezbedne

Da prava u društvu nisu data, već uvek stečena višedecenijskom ili pak viševekovnom borbom govore mnoge akitvistkinje i aktivisti koji su se borili na polju ljudskih prava. Primera radi, feminističke borbe za onsovna ljudska prava žena donele su "revolucionarne" ideje da žena nije stvar već čovek i da kao takva jeste i zakonski treba da bude definisana kao ravnopravna muškarcu.

U filmu Selme Bakar Fatma 75, feminističkom eseju o tri etape ženske/feminističke borbe u Tunisu, naratorka podseća da "dato" ne postoji kao forma u sticanju prava, već da je sve borbom osvojeno iako je u biti oduvek i zasluženo.

Pored ljudskih prava žena u Srbiji, ljudska prava manjina imaju dugu istoriju borbe, a jedna "zvanično" počinje 2001. godine. Savremena borba u Srbiji za ljudska prava LGBTQI+ ljudi, iako je tada odrednica bila kraća - LGBT, počela je prvom Paradom ponosa 30. juna 2001. godine u Beogradu.

Skoro godinu dana od svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti i vere u demokratsku Srbiju, jer su stranke "naslednika" nosile odrednicu demokratsko, pripadnice i pripadnici LGBT zajednice i organizacije Labris i Gejten (Geten) pretpostavili su da je najbolji momenat za održavanje prve Parade ponosa upravo taj.

Prva Parada ponosa

Tek što su članovi i članice LGBT zajednice, kao i njihovi saborci i saborkinje stigli na mesto okupljana ili pak bili u blizini, horda mladića, članova navijačkih grupa Crvene Zvezde, Partizana, Rada, potom i članovi ultradesničarskog, sada zabranjenog, udruženja Obraz napali su sve one za koje im se činilo da izgledaju kao gejevi i lezbejke.

O napadačima, članovima navijačkih i desničarskih grupa navodi se na samom početku jednog od retkih videa sa prve Parade ponosa koji se može naći na YouTube-u. Da li su samo oni bili napadači ili su pak i drugi građani revoltirani "novim" idejama, postratnim periodom, izručenjem Miloševića Hagu dva dana ranije, zbunjeni rušenjem jednih, a dolaženjem drugih ideala, takođe napali pripadnice i pripadnike LGBT zajednice nije jasno.

Ono što je na snimku vrlo eksplicitno jeste da policija tadašnje Savezne Republike Jugoslavije nije imala nameru da štiti ljude na Paradi ponosa, već da je to radila po službenoj dužnosti koju ima svaki put kada se prijavi protest ili povorka.

Naime, na videu, kako se čini policija prilazi u pomoć gej muškarcu koga tuku zbog njegovog drugačijeg izgleda u odnosu na poznat maskulini izgled, tek pošto je žrtva zadobila teške povrede glave. Dok civili pomažu mladiću da ustane i trude se da pronađu načina da žrtvu nasilja odvedu u zdravstvenu ustanovu, jedan od policajaca vodi verbalni sukob sa napadačima o "flaši koju je dobio sa leđa".

U jednom od trenutaka čuje se da neko zahteva da se policija ne tuče, verovatno želeći da iskaže da nasilje treba da bude usmereno samo prema pripadnicima LGBT zajednice.

U drugom kadru vide se policajci koji ne sprečavaju muškarca da udara ženu koja mu se suprostavila.

Dakle, položaj policije na Paradi ponosa je formalnog tipa, država nije obezbedila potrebnu edukaciju i obuku članova policije pred Paradu, niti su, kako se čini, oni smatrali da zaista treba da zaštite nekog.

Prisustvo sveštenika Srpske pravoslavne crkve i izjave o "sotonskom" u ljudima koji nisu strejt, govori o zbunjenosti, neobrazovanosti i propustu i ranijih vlasti i te tadašnje povodom pitanja LGBT osoba.

Suštinski, prva Parada ponosa nije održana, ali je simbolizovala početak borbe za prava LGBTQI+ populacije. Neuspešnost održavanja Parade, s druge strane, jeste simbol državne neodgovornosti, haotičnosti jednog vremena i nezdrave strukture traumatizovanog društva.

Kakav je onda značaj prve Parade ponosa?

Nažalost, od neke tačke mora da se krene. Promena vlasti uticala je na veru ljudi u dalje promene, što očigledno nije bilo tačno zbog nedostatka sistemskog obrazovanja društva o određenim temama, te se prva Parada ponosa održala u tom trenutku.

Iako neuspela, Parada je dala vetar u leđa organizacijama i LGBT populaciji da nastavi da se bori za ljudska prava koja su im uskraćena.

Vremenom se stav srpskog društva o LGBTQI+ populaciji promenio, nasilje se smanjilo, iako nije nestalo u potpunosti - što implicira da se borba neće zaustaviti - a vidljivost LGBTQI+ ljudi je postala veća.

Da se Parada nije održala tada, dogodila bi se zasiguno u narednom periodu, jer kao što je rečeno na samom početku teksta prava koja LGBTQI+ ljudi zaslužuju i treba da imaju, nisu data, a kamoli poklonjena, već moraju da se steknu aktivnom borbom u društvu koje je strukturisano kao srpsko, ali i evropsko, svetsko.

Raspodela moći nije naklonjena onima koji nisu klasno povlašćeni muškarci, te borba za ljudska prava "drugih" mora da bude aktivna i dugotrajna. Tako je i sa LGBTQI+ zajednicom u Srbiji koja kroz aktivizam, edukaciju, konstantnu borbu na ulicama, u sudstvu, na društvenim mrežama zahteva svoje osnovno ljudsko pravo.

(Espreso/ Verica Arsić)