PSIHOTERAPEUT OTKRIO KAKVE ZNAKOVE DECA ŠALJU AKO SU ZLOSTAVLJANA: Roditelji, na ovo morate da OBRATITE PAŽNJU

Kada dete ispolji agresiju, nasilje ili neki oblik zlostavljačkog ponašanja prema drugim mališanima, retko uslede komentari o preispitivanju uzroka i podršci svim akterima. Umesto toga, češće imamo pozive na linč, podele i zauzimanje strana, uz etiketiranje krivaca, konstatuje Ivana Stevanović.

Nasilje među decom i nad decom – reči su koje prečesto čujemo, pa se opravdano pitamo da li je toga toliko bilo i ranije, ili se sada sve brže i „bolje“ čuje i vidi zbog društvenih mreža? Deca pokazuju različita ponašanja, za koja često volimo da kažemo da su ih „ponela iz kuće“. Naravno, to se odnosi na očekivane, društvene i moralno prihvaćene norme, ali i na one neželjene širokog spektra, do vršnjačkog nasilja različitih oblika. Nažalost, sve prisutnijeg.

Odnos majke i bliže porodice u najranijem detinjstvu: koliko je važan da se u daljem toku života ne produkuje nasilje

Ako se dete igra sa igračkama, naklonjeno je drugoj deci u igri i komunikaciji; nudi im brigu, nežnost, osmeh, zagrljaj, podeli užinu, nudi pomoć, deli igračke, teši drugo dete kada plače-obično konstatujemo da je dete vaspitano i da je takvo ponašanje naučilo od roditelja. I potpuno je opravdano zaključiti da se u igri i tokom komunikacije sa drugom decom upravo iskazuje odnos koji je dete imalo i ima sa najbližim figurama (roditelji staratelji ili bliski ljudi porodici i roditeljima). To u razgovoru za eKlinika portal kaže Ivana Stevanović, pedagoški savetnik – nastavnik i sistemski porodični psihoterapeut i objašnjava:

– Po rođenju, dete je potpuno zavisno od odnosa sa majkom (osobe koja pruža negu). Tada ne možemo da preživimo bez odnosa sa drugom osobom. Taj prvi interpersonalni odnos sa majkom jako je važan i predstavlja esenciju u formiranju obrasca afektivne vezanosti (razvoj „atačmenta“) i u formiranju nesvesnih obrazaca i shema, koje će dete kao odrasla osoba ispoljavati u odnosu sa drugim ljudima. U tom periodu je i odnos roditelja jako važan i njegov uticaj je veoma značajan. „Atačment“ kod svake osobe predstvalja način kako se volimo, družimo, kako se odnosimo prema drugima, kako pokazujemo emocije. Uticaće na sve naše interpersonalne odnose.

Šta sve dovodi do toga da dete bude predisponirano za promene u ponašanju, pa i za nasilje

Period od prvih godinu dana do treće godine života je jako važan, podseća Stevanović. Prema njenim rečima, u prvih 6 do 8 meseci, ispunjavanje bazičnih potreba deteta se ogleda i kroz način kako majka neguje bebu, uspavljuje, pokazuje nežnost, kupa je, menja pelene, hrani… Neispunjavanje ili neadekvatno odgovaranje na potrebe deteta utiče na razvoj. Kasnije se, kada je dete malo starije, to ispoljava kroz odnos sa roditeljima na neke suptilnije načine. Međutim, izostanak povezanosti sa roditeljima i neadekvatan odgovor na dečije potrebe stvoriće razvojnu traumu, upozorava sistemski porodični terapeut.

Kako se ponašaju deca koja su zanemarivana ili su doživela nasilje

– Ako se u ovako osetljivom periodu dogodi neka vrsta zlostavljanja ili zanemarivanja, mogu se očekivati različite posledice, koje će se ispoljiti kroz ponašanje deteta. Deca koja su pretrpela zlostavljanje od strane najbližih često su bez poverenja. Ne ostvaruju bliskost sa drugim ljudima. Mogu pokazivati povučenost čak i u igri sa drugom decom. Takođe u igri mogu da ispoljavaju agresiju ili da na neki način uništavaju igračke. Njihovi crteži će se razlikovati – nabraja Ivana Stevanović neke od ilustrativnih primera ovakvih ponašanja.

Naravno, neće svako dete koje je pretrpelo zlostavljanje na isti način odgovoriti na traumu, pa neće imati ni ista ponašanja. Svaka osoba je drugačija i jedinstvena pa će imati i drugačiji odgovor na traumu, navodi Stevanović, koja je i EMDR psihoterapeut, psihodramski i grupni psihoterapeut pod supervizijom i SHEMA psihoterapeut pod supervizijom.

Šta kada se među decom dogodi nasilje, u čemu se najčešće greši

Na našem podneblju mnogo toga ne funkcioniše kako treba, a izuzetak, prema rečima Stevanović, nisu ni mehanizmi reakcija kada se dogodi vršnjačko nasilje. Kada dete ispolji agresiju, nasilje ili neki oblik zlostavljačkog ponašanja prema drugim mališanima, retko uslede komentari o preispitivanju uzroka i podrške svim akterima. Umesto toga, češće imamo pozive na linč, podele i zauzimanja strana, uz etiketiranje krivaca. Naša sagovornica kaže da je realnost u ovakvim situacijama i neprijatna, i bolno uznemirujuća, i teško prihvatljiva. Ali, i da je neophodno priču sagledati sa svih strana.

Šta kažu studije o uticaju trauma i zlostavljanja na buduća ponašanja

– Kada deca pokazuju agresiju ili zlostavljačko ponašanje prema drugoj deci ili odaslima (u vrtiću, školi, tokom socijalih aktivnosti), uzroci su u razvoju deteta, porodičnoj sredini i odnosu roditelja i najbližih figura. Brojne studije svedoče o tome. Jedna od njih je i „Studija negativnih iskustva u detinjstvu“ ili ACE studija. Izloženost traumi i različitim vrstama zlostavljanja u detinjstvu povećava stopu kriminalnog ponašanja u odraslom dobu, slabija su obrazovna postignuća, umanjuje zdravlje i blagostanje, pokazuje značajan predisponirajući faktor za razvoj psihijatrijskih poremećaja. Sve to pokazuje i naučni rad zasnovan na meta analizi Childhood Adversities Increase the Risk of Psychosis- navodi Ivana Stevanović.

Uzroci seksualnog nasilja među samom decom

Aspiracije ka seksualnom zlostavljanju prema drugoj deci ili izlaganju vršnjaka neprimerenom seksualnim ponašanjima i sadržajima, imaju deca koja tako praktično pokazuju čemu su izložena u odrastanju. Najčešće je to prostor gde žive, kao i ogledalo odnosa sa roditeljima, ali i drugim bitnim osobama iz bliskog okruženja.

– Kao što pokazuju brigu, pažnju, nežnost i ljubav drugima, deca isto tako proizvode i druga ponašanja kojima su izložena. Neprimereno seksualno ponašanja prema drugoj deci ili seksualno zlostavljanje vršnjaka može imati uzroke u seksualnom zlostavljanju od strane odraslih, sa ili bez dodira, sa ili bez penetracije. Dete takođe može biti izloženo i emocionalnom zlostavljanju u porodici. I to može biti razlog opisanog ponašanja. Fizičko nasilje ne mora biti isključivo vezano za telesno povređivanje, već i za stalnu pretnju da će dete biti povređeno, kao i da izostaje zaštita roditelja/staratelja (pružaoca nege) – o teškoj, ali potrebnoj temi govori Stevanović.

Zamke relativizacije seksualnog kontakta među decom

Ovakavi događaji nisu prijatni. Razumljivo je da će kod svake osobe koja je prisutna i samo kao posmatrač, koja čita ili sluša o nemilom događaju da se desilo nasilje, to izazvati emotivnu reakciju. Sagovornica našeg portala, međutim, upozorava:

– Komentarisanje seksualnog kontakta i nasilja među decom, minimiziranje situacije koja se desila pokušajem predstavljanja kao da je to nešto normalno i u skladu sa uzrastom, jedanako je štetno kao i poziv na linč. Psihijatrijski departman Univerziteta Harvard objavio je naučni rad sa analizom u kojoj je pronađena veza između odnosa vršnjaka i položaja u vršnjačkoj grupi, kao značajnog parametra u ispoljavanju psihijatrijskih oboljenja u odrasloj dobi. Istaknuta je važnost interakcije i vulnerabilnost dece u peripubertetskom periodu u odnosu sa vršnjacima, uz napomenu da posebno u vršnjačkim grupama treba obratiti više pažnje na njihove odnose.

Opasno je zanemariti sve činjenice kada dođe do vršnjačkog seksualnog nasilja među

Stevanović decidirano kaže da bilo koji oblik nasilja, pa i seksualno, kada se dogodi, ne možemo nazivati nekim drugim imenima i umanjivati značaj jer ga je izvršilo dete. Naprotiv: treba razmišljati o uzrocima, sprečavanju, pružanju adekvatne pomoći prvenstveno detetu koje je preterpelo zlostavljanje (pregledi, adekvatna psihološka podrška) i njegovoj porodici.

– Posebno je važno istaći i potrebu tretmana za dete koje izvršilo zlostavljanje. Adekvatna pomoć se odnosi na niz mera, pregleda, medicinskog i psihološkog pristupa po protokolima. Različite mere i postupci u radu sa roditeljima čije dete je pokazalo ovakav vid ponašanja podrazumevaju uključivanje različitih nadležnih službi, kao i ispitivanje porodičnih odnosa. U sprečavanje ali i prevenciju moraju biti uključene različite instiutuacije, koje deluju na način predviđen zakonom – navodi psihoterapeut.

Šta je sekundarna traumatizacija i kako utiče na žrtve nasilja

Ivana Stevanović naglašava i da postoji nešto što se zove sekundarna traumatizacija. Ona pre svega podrazumeva prisutnost ovih slučajeva u medijima. U našem ambijentu je, ističe naša sagovornica, žestoko prisutna, i to pre svega širenjem često neproverenih informacija. Tako prvenstveno mediji i društvene mreže širenjem neproverenih informacija, ali i okruženje, učestvuju u novoj, dodatnoj traumi onih koji su bili žrtve seksualnog nasilja od strane bliskih ljudi, vršnjaka, ili su na bilo koji način bili žrtve nekog oblika zlostavljanja.

O ogromnom negativnom uticaju sekundarne traumatizacije na žrtve, ulozi medija ali i društva u ovom procesu, kao i lečenju traumatizovane dece, Stevanović je posebno govorila u srodnoj ali odvojenoj temi. Taj tekst će takođe biti objavljen na eKlinika portalu.

Postoji li recept za savršeno roditeljstvo

Sistemskog porodičnog terapeuta pitali smo postoji li savršeni recept za roditeljstvo?

– O roditeljstvu se često se govori u rasponu između izrazito krutih i grubih granica sa puno kritika pa i telesnim kažnjavanjem, i modela u kome je sve dozvoljeno, gde nema granica ili nisu precizno postavljene. Nažalost, deluje da se prethodni mehanizam društva koji sam opisala preslikao na porodicu, ali i obratno. Iako su ova dva mehanizama povezana, ni jedan ni drugi način nisu ni dobri ni korisni. Mehanizam „crno – belo“ nije realističan. Nema recepta za savršeno roditeljstvo. Dovoljno je svako koje deci pruži dovoljno brige i podrške, ljubavi, nežnosti i zaštite. Granice moraju da postoje, da budu jasne i realistične. One su nužnost odrastanja, a obaveze i odgovornosti jednako važe kao i prava, i upućuju jedni na druge – odgovara Ivana Stevanović.

Granica između vaspitanja i traume

Na često pitanje roditelja da li je postavljanje granice da nešto ne može trauma za dete, odgovor je, navodi Ivana Stevanović, uvek isti:

– Samo postavljanje granice, reći detetu da nešto ne može je nužnost i neminovnost, a i zdravo je. Međutim, telesno kazniti dete, prestati da se razgovara sa njim jer nije ispoštavalo ono što je roditelj tražio, svađe roditelja ili bilo koje zlostavljanje je nedopustivo. Sa druge strane, pogrešno je i detetu sve dozvoliti da se ne bi naljutilo na roditelja – ispričala je u razgovoru za eKlinika portal Ivana Stevanović, pedagoški savetnik – nastavnik i sistemski porodični psihoterapeut.

(Espreso/Eklinika)