BIO JE PROTIV SLOBE, RTS MU NIJE NI DINARA PLATIO, ŽIVEO JE OD MIZERNE PENZIJE: Šta je ČKALJA otkrio PRED SMRT

Naš prosalvljeni glumac, jedan od nosioca jugoslovenske kinematografije Miodrag Petrović Čkalja ostvario je nezaboravne uloge ostvarenjima kao što su: "Kamiondžije", "Put oko sveta", "Bog je umro uzalud", "Ljubav na seoski način", "Vruć vetar", kao i mnoga druga.

U znak sećanja i poštovanja prema velikom umetniku i čoveku, koji je zbog otvorenog protivljenja Miloševićevom režimu doživio tragičnu starost ispunjenu nemaštinom, prenosimo delove intervjua urađenog 2000. godine.

Zašto Vas dugo nema u javnosti? Kruže priče da ste ljuti.

- Ljudi svašta pričaju, ali nikada ono što treba. Gotovo tri i po godine proveo sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Ležao sam u Urgentnom centru i dugo čekao na protezu. Konačno je stigla, stavili su je i godinu dana sam pokušavao da bez štaka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su mi ugradili pogrešnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti, profesora Branka Radulovića, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na noge.

Družite li se sa nekim?

- Uglavnom sa komšilukom i ljudima sa kojima sam nekad studirao na Veterinarskom fakultetu, gde, zbog nemaštine, nisam diplomirao. Nekada, kada sam došao iz Kruševca, družio sam se sa puno školskih drugova koji su otuda došli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodećim funkcijama u preduzećima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti, zaboravili su moj broj telefona.

A sa glumcima?

- Nemam s kim. Sve je to pomrlo. Moj kum Guta Dobričanin je umro, cela plejada onih iz nekog mog sveta. Eto, poslednji iz tog kruga bio je Nikola Milić.

Nema vas na najgledanijim televizijama?

- Kojim televizijama? Televizije nema. To je skup ljudi koje ja nikad u životu nisam video. Ne znam odakle su dovedeni, šta tu traže. I ja neću da radim za srpsku televiziju, televiziju vlasti. A drugih nema. Zbog toga i nisam u najgledanijim televizijskim emisijama, jer nemam izbor. A humorističkih serija odavno nema. Čuo sam da emituju neke meksikanske, verovatno su za neke to prave stvari.

Da li dobijate novac od repriza?

- Znate, imam ogromnu hrpu koverata sa dopisima kojima me uredno iz RTS obaveštavaju: ide repriza serije te i te. Imali ste toliko i toliko epizoda u trajanju od toliko i toliko minuta. Vaš reprizni minut košta toliko i toliko. Treba da primite 50.000 dinara.

I da li ste dobili honorar?

- Ni dinara nikada nisam dobio. Samo uredno pišu obaveštenja. Čisto iživljavanje. Ja sam za njih otpisan, čovek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko jednog dana vidi kako je RTS ažurna.

Zašto ste ogorčeni?

- Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine završila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić. Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaže neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledž, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti. Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa. Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić.

Da li biste danas prihvatili političku kandidaturu?

- Nikako. Ja, inače, mrzim politiku. Kada sam pošao iz Kruševca u svet, u Beograd, otac mi je rekao: "Sine, nemam ništa da ti dam osim jednog saveta: možeš svačim da se baviš, budi pijanac, budi švaler, budi šta god hoćeš, ali nemoj da se baviš politikom. To je najveća k**** koja će te prodati onda kada misliš da te najviše voli". Moj otac je zbog te politike strahovito stradao. Bio je siromah, sluga. Pre rata je u vreme izbora išao po okolnim selima i za svog gazdu agitovao. Gazda mu je davao pola petstodinarke, i kada bi neko od seljaka mom ocu obećao da će glasati za tog gazdu, otac je dobijao od njega i drugu polovinu petstodinarke kao nagradu, a onda sve to zalepio i dobio celu novčanicu. U to vreme za 500 dinara mogle su da se kupe dve krave. A sada se glasovi kupuju uljem i šećerom.

(Espreso/Intervju)