"SVE PROIZILAZI IZ NEMIRA": Spisateljica Aleksandra za Espreso otkriva sve o LEČENJU KNJIGAMA ljudi na MARGINI!

„Ponekad se desi da vas knjiga ispuni neobičnim jevanđelskim žarom, i postanete ubeđeni da skrhani svet nikada neće moći da se ponovo sastavi dok svi ne pročitaju tu knjigu.“

Džon Grin

U moć knjige da leči i isceljuje uverila se i Aleksandra Mihajlović, profesorka srpskog jezika i spisateljica.

Aleksandra je završila Filološki fakultet u Beogradu na katedri Opšte i srpske književnosti sa srpskim jezikom. Doktorant je na istom fakultetu i spisateljica. Član je Udruženja književnika Srbije, a predaje srpski jezik i književnost u Gimnaziji, u Pančevu.

Objavila je dva romana: „Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje.“ 2012. godine i „Kroz prstohvat cimeta“ 2015. godine.

Odlučila je na jedinstven način promoviše svoje knjige i ljubav prema čitanju.

Za njene promocije knjiga kažu da su drugačije, poput predstave. Prikupljajući građu za svoje romane, Aleksandra istražuje više godine, odlazi u biblioteke, iščitava naučne radove i knjige, priča sa stručnjacima u vezi sa temom koju obrađuje.

Publika, kako kaže Aleksandra za Espreso, to vidi i veoma ceni. Uočavaju da je kroz beletristiku ispričano mnoštvo tananih stvari, isprepletano i povezano, a za to se ne momože pisati ,,iz glave".

- Kada sam pisala roman ,,Kroz prstohvat cimeta", koji ima tri savremena lika i četvrti - kraljicu Nataliju Obrenović, osim stalne pomoći kolege Aleksandra Đorđevića, istoričara, otišla sam i na Filozofski fakultet, kod doktorke Suzane Rajić. Po savete i pomoć. Vlada mišljenje da srpski istoričari ne vole mnogo kraljicu Nataliju, ali sam za roman, upravo od istoričara, na koncu dobila priznanje da sam je dostojno odbranila, a da se nisam ogrešila ni o jednu istorijsku činjenicu. Roman je vrlo brzo rasprodat u nekoliko izdanja, a sada se nanovo štampa. Na zadovoljstvo i čitaoca, i mene kao autorke, ističe Aleksandra Mihajlović za Espreso.

Njen najnoviji roman ,,Minijature" je višeslojan.

- Govori o savremenoj spisateljici Iskri, kojoj na jednoj promociji kustoskinja Narodnog muzeja govori da ima nešto u porodičnoj zaostavštini što pripada državi i od nacionalnog je značaja. Tu kreće krimi-zaplet, jer je lovaca na vredna umetnička dela posvuda. Oni Iskru u stopu prate, čak i kad nisu tu, njoj se pričinjavaju. Ta opsesija će mnogo čega da je košta.

U romanu je opisan srednjovekovni Manuskripta i božanstvene minijaturu, kojim je oslikan. Upravo nad tim minijaturama (zbog njih se roman tako i zove) Iskra, glavna junakinja, zagledana je i njima oduševljena. Kroz njihove boje, ukrase i simbole vidi sopstveni život, tumači svet. Roman postavlja pitanje i kuda su nestale sve te naše stare, rukopisne, neverovatno bogate knjige, koje su ukras naše kulturne baštine. Govori i o Barbari Frankopan, koja je prva naša srednjovekovna vladarka, sa juvelirskom radionicom na svom dvoru. Kroz priču o Barbari Iskra osvetljava prošlo vreme i pravi most ka budućnosti. Tu je i Dnevnik Iskrinog pra, pra dede. On je odlazio po zlato i drago kamenje u Konstantinopolj, a dnevnik piše između 1804. i 1806. godine, poredeći hrišćanstvo sa islamom, tvoreći sličnosti i razlike između nas i njih.. Na putu, premda oženjen, zaljubljuje se u jednu Turkinju. Postavlja moralna i humanističko-filozofska pitanja o životu, ljubavi, slobodi. Imamo li prava na strast ako nas kod kuće čeka porodica, smemo li dopustiti da budemo zavedeni, koje su posledice svega toga, da li naše maštanje može imati odjeke na stvarnot, kaže naša sagovornica i dodaje da ako se na ovaj način prilazi pisanju, kulturnoj baštini, onda promocije moraju da budu upečatljive i sadržajne

- Imaju cilj da čitaoce uvuku, obgrle, da pojasne i plešu sa publikom. Čitaju se odlomci, često su tu prezentacije, dugačak razgovor sa publikom. I to mi je najdraži deo. Kada se svi udube, kada aktivno promišljaju i učestvuju. Kada shvate poruku i zamisle se nad njom. Na primer, zahvaljujući romanu ,,Kroz prstohvat cimeta", pronađen je Dnevnik kraljice Natalije, i sada je dat da se prevede. Pisan je na francuskom jeziku i bio je zaveštan Vatikanu. Na osnovu romana se igrala i predstava u Nemačkoj. Nadam se da će i roman ,,Minijature" imati sličan odjek. Već se o njemu podosta priča, a tema se širi.

Nakon promocije i čitanja, priča nam Aleksandra, mnogi pišu, citiraju, zamisle se.

- A to je prava stvar - obostrano uživanje. Ja znam da roman nije lak, da nije ,,prohodan", da iziskuje pažnju, ali zar još Umberto Eko nije rekao da je najveća zabluda izdavača da se prodaju samo laka dela. Inače, roman ,,Minijature je izašao u izdavačkoj kući ,,Ključ", mladoj i veoma ambicioznoj, kaže ova profesorka srpskog jezika.

Ljubav prema pisanoj reči inspirisala je da osmisli posete onima koji nisu u mogućnosti da dođu na književne večeri. To svoju misiju nazvala je simboličnim imenom "Knjiga kao lek".

Misija koja ju je dugo čekala da je ispuni počela je u decembru - mesecu praznika i okupljanja.

- Kada je došao decembar - mesec praznika, želela sam da poklonim nešto lepo, nematerijalno, duhovno i oplemenjujuće. I to baš onim grupama koje nisu u mogućnosti da izađu i dođu na književne večeri. Rešila sam da ja odem do njih. Sve je došlo iz pitanja: A koga bih, najpre, lečila knjigama? Da li je moguće doći do nekoga preporučujući mu čitanje, usmeravajući ga? Da li moguće da se životi preusmere, malkice promene, pospu lepim željama i emocijama? Terapeutsko pisanje postoji, onda je neminovno da mora biti i terapeutskog čitanja, koji leči depresiju, stres, usamljenost, izolovanost. Pa, nakon toga, razgovora koji leči slomljena srca, pa i nepoznavanje ideje da je knjiga prijatelj, odan, koji uči, bodri, voli i moli se zajedno sa nama. Htela sam da posetim ustanove, koje su po svojoj prirodi zatvorene, u sistemima do kojih se ne može svakodnevno doći. Istina, u planu mi je bilo malo više poseta - želela sam da posetim pančevački Kazneno-popravni dom, Dom ,,Srce u jabuci”, za lica ometena u razvoju, Specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti ,,Kovin”, Dom slepih i Dom starih. Poslednje dve posete nisam uspela, na svoju veliku žalost, da zakažem, kaže naša sagovornica.

Najpre je posetila Kazneno-popravni zavod u Pančevu, što je bilo, kako ističe, po svemu, posebno.

- Gostoprimstvo i ljubaznost upravnika i zamenika, službenika koje sam sretela, predusretljivost i saradnja. Sve reči hvale. Oni su odmah bili oduševljeni idejom i pomogli mi da se sve pravno reguliše. Toliko su bili fini i predusretljivi da sam se osećala, uz njihovu pomoć, kao da me je ovo odvajkada čekalo kao neispunjena misija.

Knjiga je lek

Aleksandra za Espreso ističe da je odistinski i oduvek razmišljala da je knjiga lek. Efikasniji od bilo kog drugog.

- Znate, kada nešto leči dušu, onda to nema cenu. A umetnost je, svakako i zaistinski, leči! Onoliko. Poznato je da klasična muzika delotvorno utiče i na ozbiljne bolesnike, preporučuje se u svim terapijama. Slikarstvo, takođe, ima isceliteljsku moć. Kao ljubitelj, poznavalac i u svakom obliku ona koja je ,,obavijena" knjigama, znam koliko je tek nihov sadržaj magičan. Nema deteta kome ne prijaju dečije pesmice, ili bajke. Ni jedno dete neće odoleti da ih uči, traži još, i više, i još više. Zato što knjige čuvaju tu detinju emociju, razvijaju je, dopuštaju mašti da nadogradi, imaju čarobno ogledalo u kome se odražava jedan lepši svet, a opet aktivno čine da se nad ovim zamislimo i oplemenimo ga. Čine da obogatimo jezik, um, poglede, produbimo znanja, oplemenimo emocije, verujemo da, uprkos preprekama, može da se ide dalje. I još nešto - knjige su uvek tu. One su najbolji prijatelji, odani, savetnici, pokazuju i osvetljavaju prave puteve. Likovi u njima su, zamalo, mi sami. Ili to jesu dok ih čitamo. Ostavljaju pečat, jer tu iščitanu priču nosimo danima sa sobom, i u sebi, kaže Aleksandra Mihajlović.

SVE PROIZILAZI IZ NEMIRA

,,Da li čitate? Zašto? Da li je knjiga lek za dušu? A umetnost?"

Aleksandra nam otkriva da su baš ovim pitanjima započeli razgovor u Kazneno-popravnom zavodu u Pančevu.

Susret je po mnogo čemu bio magičan. I filmski.

Sa zatvorenicima je pričala o velikim ruskim piscima i o svojim delima. Mnogi su joj je otvorili, a neki i priznali da su tek u zatvoru pročitali prvu knjigu.

- Napolju je, kada sam oko podneva pristigla, rominjala decembarska kiša, lagano se pretvarajući u sneg. Potom, u prostoriji, poput učionice, susret s licima lišenim slobode, koji su se okupili da slušaju ,,Lečenje knjigom”. Već spočetka, razgovor se odmotava, svako bi nešto rekao i pridodao. Govorili smo o Dostojevskom, posvetili se njegovoj biografiji, ,,Zapisima iz mrtvog doma" i ,,Zapisima iz podzemlja", pričali i o Puškinu, i o njegovom prognanstvu, spomenuli njihova razmišljanja, osećanja, odbačenost i njih samih, i ljudi oko njih, neiscrpan razgovor i inspiracija. Onda smo prešli na ,,Minijature”. Sve kroz polilog u kome su oni pričali šta je za njih knjiga. Dobila sam, gotovo jednoglasno, nešto kao definiciju čitanja. Dakle, čitanje je uspostavljanje mira sa sobom i svetom. Jer mnoge stvari proizilaze iz nemira i raznih košmara. Tako su mi rekli - SVE PROIZILAZI IZ NEMIRA! Verujte, dugo sam o tome razmišljala. Nije isto kada to kažemo mi na kafi, u razgovoru s prijateljima i poznanicima. Ovo ima posebnu težinu kada vam to kažu lica lišena slobode zbog sopstvenog nemira, kaže Aleksandra za Espreso i navodi da je među njima bilo i onih koji pišu i slikaju, onih koji umetnošću nadoknađuju izgubljenu slobodu.

- Neki vole muziku i filmove. Umetnost kao vapaj za lepotom, željom da se zadrže posebni trenuci. Potpuno smo se opustili, i oni i ja. Pitala sam ih da li žele da popričamo o onome što ja pišem. Želeli su, spontanije nego što sam se nadala. ,,Minijature”, kao priča o savremenoj ženi, divnoj Barbari Frankopan, juvelirskim radovima, ali i o starom Manuskriptu s divotnim sličicama- minijaturama, potpuno su ih zanele. Jedan je rekao da je naučio glagoljicu, da i on oslikava inspirišući se srednjovekovnim minijaturama. Drugi mi je otkrio, a tridesetak godina ima, da pre, na slobodi, nikada nije čitao. A tu, sada, pročitao je preko dvadeset knjiga. Na pitanje - Da li misliš da bi ti život drugačije izgledao da si ranije čitao, odgovorio je da misli da bi. Sada je stigao do Hesea i Dostojevskog! I želeo da pročita ,,Minijature". Onda smo razgovarali o ,,Zapričavanju”. Romanu koji postavlja pitanje šta odistinska vera poručuje, čemu sukobi, ratovi, mržnje. I na to sam čula divne, inspirativne odgovore. Saznala da čitaju Vladetu Jerotića, duhovnike, da veruju u njihove reči. Verovatno bismo pričali i više da se nismo trgli, gotovo uplašeni, koliko je vreme proletelo. Sat i četrdeset minuta! Na kraju su me zamolili da im ostavim svoje knjige. Da čitaju. I izrazili želju da takav razgovor ponovimo, jer su uživali. I da imaju osećaj kao da su bili u drugom prostoru i vremenu. Bezbroj reči i simpatije prema razgovoru i temi, kaže naša sagovornica.

Aleksandra kaže da je još uvek pod utiskom ovog susreta i je izvesno da će ih ponovo posetiit.

- Najviše me je obradovala što je i uprava tako otvorena, i što se odistinski trudi da se dani u ustanovi osmisle. Moram da napomenem da oni tamo imaju i radionicu slikanja, ko želi, može da piše. Na poklon sam dobila i jednu knjigu pesama. I još nešto, ni o kome od njih nisam ništa želela da saznam. Bio mi je važno samo da uspostavimo kontakt, bez predrasuda i osuda. Mislim da smo u tome uspeli. Odistinski, ističe sagovornica i dodaje da su ovakve posete otvorile nove krugove poznanstava, upoznavanja, blagotvornosti.

Poseta domu za lica ometana u razvoju i duševnoj bolnici

Druga poseta "Knjiga kao lek" odvela je u dom za lica ometena u razvoju "Srce u jabuci”.

Ta poseta je, kako kaže, dala jednu vanvremenu dimenziju decembru, mesecu svetkovina

- Beskrajni krugovi emocija, neiscrpan razgovor, njihova želja da učestvuju, ispričaju i podele. Potpuno su me razoružali toplinom, emocijom i nežnom zahvalnošću. Radost koja je obasjala njihova lica ne može stati u ove retke. A ni njihovi veliki, detinji osmesi. Oni su mene lečili željom za ponovnim susretom. Njihovi vaspitači sa njima muziciraju, slikaju, prave lutkice, uživaju u iskrenosti i radosti. Dočekala me je pesma, ispratio dodir i zagrljaj. Pričali smo o mojoj knjizi ,,Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem", radujući se priči iz istorije, radujući se Šarcu, monahu Lukijanu i sovici Sofiji. Onda smo čitali pesme iz zbirke ,,Juče sam imala susret sa sobom". Naročito im se dopao ljubavni razgovor iz pesme ,,Drevni ljubavnici" o maslini i Suncu. Želela sam da im poklonim duhovno i blagotvorno, ali ono čime su oni mene napojili, prevazišlo je sva moja išekivanja. Hvala im i nek ih i nadalje zdravlje i ljubav prate, poručuje naša sagovornica.

"Knjiga kao lek" nastavila je svoju humanu misiju, a vrata su joj otvorili i u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti ,,Kovin”. I ovaj susret je po mnogo čemu bio magičan i isceljujuć.

- Dočekali su me u Bioskopskoj sali, s radošću i velikim iščekivanjima. Obostrana otvorenost, spremnost na dug razgovor, posvećenost temi i pročitanom, učinili su druženje nestvarnim. Bilo je među njima ozbiljnih umetnika, filozofa, inženjera, prosvetnih radnika, ili onih, koji Srcem čitaju i promišljaju. Duboko i nesagledivo. Pronicljivo i sa beskrajnom širinom. Razgovarali smo o pesmama, romanima, da li i zašto čitati, o usamljenosti, glasovima unutar sebe, monofonim i polifonim. Pitanja koja su me, nakon toga, opsela, ne mogu pobrojati. Karađoz u ,,Prokletoj avliji” veli: ,,Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih, koji nisu ovde i nikada neće ni doći…”. Da, baš sam o tom citatu razmišljala. U kontekstu mentalnog zdravlja. Ko gde, i zašto jeste ,,kriv”. I ko gde pripada. Neskladi u porodici, nerazumevanje, odbačenost… Samo se nadam da ćemo se osvrnuti, pomoći, ili učiniti nešto, dati barem zrnce radosti onima kojima je ona neophodna. A sigurna sam da možemo! Istakla bih posvećenost tamošnjeg osoblja, energiju i volju da uvek budu za pacijente tu. I veliko hvala Višnji Zelenović, za povezivanje i želju da saradnju, u koju čvrsto verujem, nastavimo, priča nam Aleksandra i dodaje da je pesma ,,Sančo”, iz zbirke ,,Juče sam imala susret sa sobom”, pobudila brojne komentare:

Zaboravljen od zvonkog smeha, Nogu pred nogu lagano vučem Da uzaludno sanjam - ne znam, U gorke misli vazda se uvučem. Pustim ulicama jezdim glatko, Neću da tonem, a tonem jako, Polu sam čovek, il’ zver neka, Avetinjska tek senka jetka. Sve obiđem, nikud ne stižem, Drum se sužava, staza pusta, Korak umoran, prazna usta.

Odrpanac jedan, večito sam, Kameru dajte, najkrupniji plan: Don Kohot nisam, tek Sančo jedan, Gledajte sliku - mnogo sam bedan!

Kako knjiga leči?

Naša sagovornica je podsetila na sve blagodeti čitanja kao terapije koju ne prepisuje ni jedan lekar, a nekada može biti jedini lek koji istinski isceljuje.

- Znate, kad uzmete knjigu, već ste pod terapijom. Onom najblagotvornijom, naj umilnijom. Zamislite, napolju vetrovito, hladno, a vi kod kuće, sa pričom u koji uplovite i otisnete se daleko. A potom o tome dugo, dugo razmišljate, podvlačite rečenice, spoznate kako reči mogu da odjeknu, da se urežu i da srežu. Šta je lepše od toga! To jeste LEK. Samo neko treba to da vam prepiše, ne znate uvek ni svoju pravu dijagnozu, ne znate za kojim lekom posegnuti. I apoteke i biblioteke na svojim policama kriju čuda. Ali i pogrešne stvari. Ne možete, ni kada ste fizički bolesni, reći apotekaru: ,,Dajte mi prvi lek koji vidite!" Tako ne može ni sa knjigama. Naročito sa dušama koje su načete, slomljene, izmrcvarene od samih sebe, od životnih okolnosti i nedaća. Takve rane treba zaceliti. Čvrsto verujem da se to može pravom literaturom. I, još jedno, možda se ne može izlečiti, ali se može poći ka putu ozdravljenja i okrepljenja, kaže Aleksandra i napominje da se u praksi uverila u istinitost ove tvrdnje:

- "Knjiga kao lek" je ideja posvećena onima na margini, onima koji nisu knjigu uspeli da spoznaju poput onih koji su kao privilegiju dobili obrazovanje, dobre nastavnike i profesore, koji bi ih usmerili. To je ono što se deilo u Kazneno-popravnom domu, u razgovoru sa onim mladim čovekom. Rekao je - Da sam ranije čitao, život bi mi, verovatno, izgledao drugačije. Uz knjigu se preobražavamo. Ali je jednako bino posle čitanja imati i kvalitetan razgovor o njoj. To je ideja "Knjige kao lek".

U današnjem vremenu brzih informacija i brzog života čini se da je sve teže odvojiti vreme i posvetiti pažnju knjigama. Ipak, i u ovom slučaju važi ona Pikasova "Ko hoće nađe način, ko neće – nađe izgovor".

- Čitanje jeste zapostavljeno. Danas se radije gledaju filmovi i serije, slušaju razne tribine, što sve predstavlja, na neki način, po mom mišljenju, liniju manjeg otpora. Za knjigu treba izdvojiti vreme. Treba se osamiti, izdvojiti. A zar to nije najlepši susret sa sobom i svojim mislima. Mnogi se trude da idu na treninge, da ojačaju telo, stvare mišiće. A šta ćemo sa dušom? Zar i njoj ne treba vežba, zar um ne treba jednako sokoliti? Upravo zbog toga pozivam, molim, vapim - čitajte. Ne zbog poze, ne zbog drugig. Samo zbog sebe. Isporučite sebe sebi kao najlepši poklon - vratite se čitanju i promišljanu, razgovorima o knjizi. To će nam vratiti lepe misli i emocije u naše domove i srca, ističe Aleksandra.

Koje knjige svaki čovek treba da pročita barem jednom u životu?

- Joj, koliko je ovo teško pitanje! Spisak je pozamašan, ali ću probati da ga svedem. Najpre - klasici. Čak i ako ste ih čitali u školi, vratite im se. Pročitajte tragediju ,,Car Edip", zamislite se nad Edipovim kompleksom. Pročitajte ,,Čiča Gorija" Balzakovog, bilo šta od Dostojevskog i Tolstoja, ,Derviš i smrt" od Meše, ,,Kad su cvetale tikve" od Dragoslava Mihailovića (od toga počnite), ,,Prokletu avliju" od Andrća. To su samo neke knjige, nezaobilazne. Ako im nemate u kući, sve ih imate na mom sajtu, ukoliko moćete čitati na kompjuteru. Ja knjigu više volim da držim u rukama. Setih se ,,Une" od Kapora, pa ,,Svila" od Barika, ,,Životinjska farma" od Orvela, ,,Demjan" od Hesea, ,,Lolitu" od Nabokova, ,,Veliki getsbi" od Ficdžeralda, ,,Lovca u žitu" Selondžera, ,,Ubiti pticu rugalicu" Harper Li, ,,Suđaje i furije" Loren grof, ,,Dezorjentisani" od Malugfa, čitajte od naših Gorana Petrovića, Matijevića, Albahariju, Jelenu Lengold. Uh, baš je nezgodno - odmah sam se uhvatila da sam Velikog Crnjanskog propustila. I ko zna koga još! I da - čitajte poeziju, poručuje Aleksandra Mihajlović za Espreso.

(Espreso)