KAKO DA REAGUJEMO AKO NEKO U NAŠOJ BLIZINI DOBIJE EPI NAPAD? O ovome se ne govori često, A MNOGO JE VAŽNO!

Epilepsija je hronično neurološko oboljenje koje se odlikuje epi napadima. Epileptični napadi se mogu javiti čak i kod osoba koje nisu obolele od ove bolesti. Kod epilepsije, napadi se ponavljaju, mogu biti dugi ili kratkotrajni.

Danas obeležavamo Nacionalni dan obolelih od epilepsije, a tim povodim razgovarali smo sa Nemanjom Simeunovićem, direktorom Centra za obolele od epilepsije.

Simptomi epilepsije, bolest, proces lečenja su široka tema, što možemo da zaključiti iz razgovora sa Simeunovićem, te je isto tako važno shvatiti je ozbiljno i edukovati se.

Kako prepoznati prve simptome epilepsije?

- Epilepsija je medicinsko stanje uzrokovano poremećenim funkcionisanjem nervnih ćelija mozga koje nastaje periodično, a manifestuje se pojavom najmanje dva neuroprovocirana napada koji naglo nastaju, kratko traju i naglo prestaju. Postoje dva tipa epileptičkih napada: fokalni i generalizovani. Kod fokalnih napada osoba može osećati neobične mirise ili se ponašati neadekvatno, dok se generalizovani napadi manifestuju tipičnim epileptičkim napadom u vidu gubitka svesti i pojave mišićnih spazama. Epileptični sindromi su češće idiopatski ( nepoznatog uzroka ) nego simptomatski ili rezultat oštećenja mozga ili neku prognozu nego simptomatske i druge bolesti.

Da li se češće javlja kod dece ili odraslih?

- Sa izuzetkom male dece i starijih osoba uzrok nenormalne moždane funkcije obično nije prepoznatljiv. Napadi mogu trajati od nekoliko sekundi, do nekoliko minuta. Oni mogu imati različite simptome, od gubitka svesti, grčeva, do specifičnih događanja koje može prepoznati samo profesionalac. Epilepsija generalno nije stanje koje se pogoršava sa protokom vremena. Većina ljudi može očekivati da živi normalan i ispunjen život kao i svi ostali. Lekari tretiraju epilepsijiju prvenstveno lekovima za sprečavanje napada epilepsije. Iako lekovi za epilepsiju ne leče, oni kontrolišu napade u najvećem broju slučajeva. Hirurgija, dijeta ( prvenstveno kod dece ) ili električna stimulacija nervusa vagusa, može bii opcija za kontrolu napada. Nema pravila koje izloženiji većoj opasnosti da li deca ili stariji. Kod starijih osoba recimo potencijalni uzroci epilepsije su: moždani udar, Alchajmerova bolest, alkoholizam ili neka trauma glave, dok kod dece mogu da utiču recimo genetski faktori, progresivna moćdana oboljenja, stresovi. Čak i kod novorođenčadi postoje rizici za eilepsiju iz nekoliko razloga kao što su: nizak nivo šećera u krvi, kalcijuma, magnezijuma ili drugih elektrolita, manjak kiseonika u mozgu tokom trudnoće ili tokom porođaja, određeni teratogeni lekovi koje je majka uzimala tokom trudnoće.

Kako se leči?

- Epilepsija kao epilepsija, prvo se leči primenom antiepileptika koji mogu da dovedu da spreče napade. Naravno, to sve zavisi od organizma do organizma, jer neki ne prihvataju lekove i do napada dolazi u kontinuitetu. Sama epilepsija postaje farmakorezistentna i tu lekovi više ne mogu da pomognu. Što dovodi do daljih analiza i ispitivanja da se proberi da li je pacijent možda kandidat za neurohiruršku intervenciju koja se izvodi kod nas u KBC Beograd, pod budnim okom neurohirurga Dr Vladimira Bščarevića. Naravno, pacijent mora da prođe kroz dodatne analize ( Video EEG - telemetrija, Pet skener, MR sa kontrastom i pregled kod neuropsihologa ). Na osnovu tih rezultata konzilijum donosi odluku i pacijent se obaveštava. Ukoliko je pozitivan odgovor, dolazi do razgovora sa pacijentom gde mu se opisuju i potencijalni problemi do kojih, jako retko, može doći ( npr. blaga amnezija...) i pacijent donosi odluku da li želi ili ne da se intzervencija uradi. Smatramo da pacijenti koji dođu do te faze imaju sreće što mogu da se operišu i time reše problem. Postoji i opcija ugradnje VNS ( vagus nervnog sistema ) koja se takođe radi na neurohirugiji pri KBC Beograd.

Koje vrste epi napada postoje?

- Postoje različiti oblici epileptičnih napada. Osobe mogu imati samo jedan tip napada ili više od jednog tipa napada. Vrsta napada koju osoba ima zavisan je od dela mozga kao i veličine prostornog širenja izmenjene električne aktivnosti koja je uključena u električno širenje impulsa koji dovode do napada.

Međunarodna klasifikacija epileptičnih napada poznaje sledeće oblike:

1. Generalizovane napade ( absans, atonični, tonično – klonični ) 2. Tonični, mioklonični 3. Parcijalni napadi ( jednostavni i složeni ) 4. Neepileptični napadi 5. Status epileptikus

Na koji način možemo pomoći ljudima ukoliko se zadesimo u blizini u trenutku kada dobiju napad, a tako da dodatno ne ugrozimo stanje i život pacijenta?

- Prvo i samo društvo mora da bude upoznato sa tim, a to širimo preko mreža, flajera, uz pomoć Crvenog krsta Srbije. Osobu koja ima epi napad, vezano od oblika, treba pomoći tako što bi ga pridržali ili ukoliko je gran mal napad i on izgubi svest treba ga lagano položiti na bok staviti nešto ispod glave kako bi se taj napad ublažio, zaključio je Simeunović.

Oni koji su se susreli sa epilepsijom bore se da skrenu pažnju na značaj informisanosti i pravilnom postupanju ukoliko se nađete u blizini osobe koja proživljava napad. Studentkinja druge godine Filološkog fakulteta, na smeru za engleski jezik, književnost i kulturu, Tijana Majstorović (20) i sama je odjednom doživela epi napad. Vodeći se svojim iskustvom, u studentskoj grupi objavila je tekst podrške koji je ujedno bio i informativnog karaktera.

Kontaktirali smo je i ona je za portal Espreso ispričala svoj susret sa epilepsijom.

Mnogo mi znači kada čujem da se zaista piše i govori o tome jer ni sama nisam mnogo razmišljala dok me nije zadesilo. Iskrena da budem, i sama sam bila vrlo neinformisana i u mojoj glavi postojao je samo jedan napad: padanje u nesvest i trzavica ruku i nogu. To mi se zapravo i desilo početkom trećeg semestra u drugoj godini i to baš na fakultetu i bilo je traumatično iskustvo. Srećom, moje kolege su reagovale na vreme, čak je tu bila i koleginica koja je završila kurs prve pomoći i uradila sve što je mogla da napad počne bezbolnije. Od tada, moj život se promenio. Neko vreme je prošlo otkad se napad desio i trenutka kada sam uradila EEG snimak po protokolu za epilepsiju. Iako je bio uredan, dobila sam terapiju koja se povećava postepeno. Sve dok nije došlo do same dijagnoze sam se nadala da neće biti ono što je bilo, i kada sam dobila dijagnozu bila sam jako depresivna jer je to sve bilo novo za mene, posebno zato što se napadi dešavaju neočekivano, kao što se i sam taj prvi napad desio, kaže ...

Mnoge stvari ne može da radi kao i sve ostali jer preovlađuje strah, ali je to ne sprečava da se usavršava.

Ne usuđujem se da sada radim mnoge stvari poput vožnje automobila, ali vremenom shvatam da je najbitnije da sam ja dobro, a da ništa drugo nije važno. Naravno, i u akademskom smislu mi stvara problem jer mi je jako više potrebno da nešto zapamtim nego pre, ulažem možda više truda od nekih drugih kolega ali uspevam.

Osvrnula se i na objavu u grupi i na povratne informacije koje je dobila

Ono što me je navelo da objavim poruku o epilepsiji u grupi jeste činjenica da se ne razgovara previše o tome. Neki ljudi možda i posmatraju ljude s epilepsijom drugačije, neki sa sažaljenjem, a to je ono što je svakome od nas najmanje potrebno. Cilj objave jeste upravo širenje svesti o tome koliko je zapravo bitno biti informisan o raznim vrstama napada i biti u pripravnosti da se ljudima s epilepsijom pruži adekvatna pomoć, makar to bio poziv hitne pomoći ukoliko nisu u mogućnosti da učine bilo šta drugo.

Reakcija studenata u grupi je bila više nego divna i to je ono što mi mnogo znači. Nisam želela da podelim to s objavom u individualnom smislu, već da skrenem pažnju na sve nas koji živimo s ovim stanjem, da nam je ponekada potrebna pomoć jer u trenucima napada mi ne možemo sami sebi pomoći.

Skrenula je pažnju i na različite vrste epileptičnih napada, od kojih se neki dešavaju i u snu.

Život s epilepsijom je ispunjen večitim strahom da će možda ovaj trenutak biti taj kada ćemo izgubiti svest. Kada sam već kod toga, želim samo da naglasim da treba biti svestan da nije grand mal napad jedini napad koji postoji. Postoje napadi koji se dešavaju u snu i koji mogu da ometaju ritam sna, a i samu naspavanost, te je jako teško funkcionisati tokom dana. Postoje i absence seizures gde se osoba samo isključi na par sekundi i onda se ponovo „vrati u realnost“, a to može nekada biti vrlo problematično kada je potrebno da budemo fokusirani na svaki trenutak.

Još uvek ne zna šta je uticalo na razvoj epilepsije.

Ja sam još uvek osoba sa „svežom“ dijagnozom epilepsije i još mnogo toga treba da otkrijem poput toga koji deo mozga je odgovoran za to što mi se dešava, kao i pored EEG snimaka treba uraditi i magnetnu rezonancu za koju se čeka mnogo, tako da nisam imala prilike ni to još uvek da uradim, ali nadam se da će se to desiti vrlo uskoro.

Ima poruku za sve koji se trenutno bore sa saznanjem da boluju od bilo koje druge bolesti, ne samo epilepsije.

Ono što na kraju imam da poručim svima jeste da iako se ne zna pravi razlog nastanka epilepsije, ono što mi možemo da uradimo jeste da ne postavljamo sebi neostvarljive ciljeve i budemo uvek sebi na prvom mestu, brinemo o svom zdravlju, o tome koliko spavamo i kako se hranimo. Ali, najbitnije je da budemo optimistični i srećni što smo svakog dana koji sledi deo njega, zaključila je Tijana.

(Espreso)