njegov život je priroda
HODA BOS, KUPA SE ISPOD VODOPADA I SVAKI DAN MU JE PUSTOLOVINA:Pronašli smo JEDINOG SRPSKOG "PRAŠUMSKOG VILENJAKA"!
U jednom od najlepših predala Srbije pronašli smo prvog i jedinog srpskog "prašumskog vilenjaka" koji nas je pustio u svoj svet i podsetio koliko se savremeni čovek otuđio od prirode
Ako pratimo prirodu kao vođu, nikad nećemo zalutati.
Ovim Ciceronovim rečima poveo se Stevan Gajić iz Braničeva koji je prateći prirodu pronašao sebe i uzbudljivu avanturu koja nikada ne prestaje.
Hoda bos, kupa se u rekama i hladnim potocima, luta prašumama, penje na drveće, hrani biljem, sakuplja trave i ritam svog scra usklađuje sa prirodom.
U lepote koje nas okružuju zaljubio se u vreme "zaključavanja", tokom 2020. godine, a svoju zaljubljenost dočarao je fotografijama i video zapisima koje je delio na Instagramu.
Zbog inovativnih ideja i nekonvecionalnog pristupa životu, Stevanov profil stekao je popularnost i virtuelne pratioce koji su mu se pridružili u pustolovinama i u realnom svetu.
Baš tu smo i mi pronašli jedinog srpskog "prašumskog vilenjaka" koji nas je pustio u svoj svet i podsetio koliko se savremeni čovek otuđio od prirode.
Za početak smo mu, kako je rekao, postavili najteže pitanje- kako bi ukratko opisao sebe?
- Ja sam jedna divlja duša stopljena sa prirodom kojoj srce zaigra kad vidi uske zidove kanjona, čuje vetar koji se provlači kroz krošnje i oseti ledeni huk vodopada na koži. Izvlačim maksimum iz života koji živim i koristim svaki trenutak. Tako da svoj život mogu opisati kao jedno putovanje, ali ne putovanje asfaltom već životinjskom stazicom koja vodi kroz šumu i potoke sa puno krivina koje kriju razna iznenađenja. To putovanje nema cilj ili odredište, jer je sav njegov smisao u samom toku i pokretu, naveo je Stevan.
Nadimak "prašumski viljenjak" sa ponosom nosi, a za Espreso je otkrio kako je postao mitološko biće koje donosi sreću.
- Mnogo volim srpsku mitologiju i krivo mi je što nama ona nije toliko bliska i poznata kao što je kod drugih naroda slučaj. Uprkos tome što je divna i zanimljivija od mnogih naširoko poznatih. Zato volim sebe da poistovećujem sa vilenjakom, jer je on biće rođeno iz ljubavi čoveka i jednog demonskog bića prirode - vile. Obično se ta bića potpuno pogrešno tumače i shvataju. I ne, vilenjak nije malo stvorenje koje pakuje novogodišnje poklone negde blizu severnog pola nego duša koja je spoj sjedinjenosti sa prirodom kojoj u potpunosti pripada i ljudskih osobina i osećanja. A to je upravo ono što ja jesam. Prašumskim sam se nazvao jer je moje omiljeno mesto u srpskoj prirodi jedna prašuma sa kojom sam naročito povezan. Nemojte me ni pitati za lokaciju, neću otkriti, navodi Stevan i dodaje da je sreo mnoge zaljubljenike u prirodu, ali nikoga ko ima sličan pristup kao on.
Stevan je okušao i život u Beogradu gde je studirao Elektrotehnički fakultet. Tipično radno vreme od 9 do 17 časova, korporativni život, gužva i beton nisu se uklapali u njegov senzibilitet.
Jedini beg iz urbane sredine bio je odlazak u prirodu od koje se, kako je istakao, nikada nije ni udaljio preterano.
- Čak i kada sam godinu dana živeo u Beogradu i radio u jednoj firmi sa radnim vremenom od 9 do 17 časova, svaki slobodan dan sam koristio za beg iz grada, odnosno, kako ja to volim da nazovem, beg u stvarnost, jer mislim da se ona nalazi daleko od betona i plastike. Ako je nešto dobro donelo vanredno stanje 2020. godine to je upravo mogućnost za rad od kuće koju sam odmah zgrabio i vratio se na život na selu gde mi je priroda na dohvat ruke. Mada ne može se ni reći da živim na jednom mestu jer sam stalno u pokretu, rekao je naš sagovornik i podsetio da su ljudi danas navikli na (ne)udobnu zonu komfora koja ih sprečava da više vremena provode u prirodi.
- Boravak u prirodi je nešto što mi je neophodno. Zapravo svakom čoveku je. Samo su se ljudi danas previše navikli na neudobnu zonu komfora. Telu je za ispravno funkcionisanje potreban neprestani dodir sa divljinom i sirovim snagama prirode. Ne mogu da kažem da je život i doživljaj života bolji, lepši, ugodniji, već se samo shvati koliko je prosečan život čoveka u gradu siromašan, ograničavajuć i teskoban.
Stevan je u stalnom pokretu, ali živi u selu između Golupca i Srebrnog jezera. Njegov doživljaj tog mesta je poezija i magija sama po sebi.
- U pitanju je jedno selo koje se nalazi na početku magijom obavijene istočne Srbije, tamo gde protiče reka od zlata, more zavidi Dunavu a divlje kajsije imaju najlepši ukus, kaže ovaj "prašumski vilenjak".
Od rutine beži, a raznovrsnim aktivnostima svaki dan učini drugačijim od prethodnog.
- Volim da slikam i stvaram. Još kao mali sam crtao, slikao i imao poriv za stvaranjem. Danas se još uvek bavim time samo sam počeo i da zarađujem od toga radeći portrete i slike po narudžbini. Osim toga volim da obrađujem drvo i pravim svašta od njega - od privezaka i ukrasa, do nameštaja. Ali to je nešto čime se više bavim u hladnijoj polovini godine, tokom toplije sam vilenjak koji vodi ljude u pustolovine po najlepšim predelima Srbije, priča nam Stevan i otkriva koje delove najviše istražuje:
- Najviše volim da lutam po gustim i mračnim šumama Homolja i Kučaja. Kada krenem sam u pustolovinu volim da istražujem i otkrivam nova područja koja još uvek nisam. Pre svega se izujem, jer u kuću se ne ulazi obuven, a priroda je kuća, zar ne? Uživam u prevazilaženju sopstvenih fizičkih granica, da se kupam u ledenim vodama, trčim kroz šume, penjem se po drveću, plešem, treniram i sakupljam lekovito i jestivo bilje i plodove prirode. Od opreme ne nosim ništa sa sobom, čak ni obuću. Volim lagano da se obučem, a neretko volim da se skinem go jer tek tada čovek oseti potpunu povezanost sa svojim izvorom - prirodom.
Iako je najviše istražio istočnu Srbiju kaže da još uvek ne može reći da je u potpunosti poznaje. Smatra da je priroda cele naše zemlje očaravajuća, ali nigde toliko mistična i netaknuta.
- Delovi Srbije koje sam najmanje istraživao su zapadna i južna (južnije od Niša). Ali doći će i to na red, samo nikako da se zasitim Homolja, navodi ovaj "prašumski vilenjak" za Espreso.
Avature sa "prašumskim vilenjakom"
U svojim pustolovinama nekada ima i mnogobrojno društvo. Avantura obično traje 3-4 dana, a svaki dan počinje drugačije. Ponekad se gleda izlazak Sunca, radi joga, tušira pod vodopadima, šeta, luta...
Stevan nam je otkrio kako je došao na ideju da svoju ljubav prenese na druge i da ih pomeri iz zone komfora u kojoj žive u urbanim sredinama.
- Dobio sam želju da svoju sjedinjenost sa prirodom probam da dočaram svima, zato sam počeo da organizujem razne pustolovine. Neke su jednodnevni izleti, dok druge traju i po više dana uz kampovanje na najlepšim mestima daleko od civilizacije. Vodim ljude na mesta koja nisu toliko poznata, često nepristupačna i skrivena, do kojih da bi mogli da stignu moraju da pomere svoje granice, odnosno da shvate da njihove granice ne leže tamo gde su mislili. Volim da izbacujem ljude iz te neudobne ušuškanosti u kojoj se nalaze i poguram ih u zagrljaj divljini da ožive određene sposobnosti i tokove energije u telu koje su se gotovo ugasili. Zato na mojim avanturama ljudi imaju prilike da iskuse kako je to pešačiti bos kilometrima, penjati se, skakati sa vodopada, kupati se u ledenim kanjonima, a za sve to je naše telo stvoreno, navodi naš sagovornik.
Iz svega navedenog nametnulo se još jedno važno pitanje - kakav je zapravo život u skladu sa prirodom i zašto savremeni čovek ima strah od nje?
- Ljudi su naravno skloni upijanju ubeđenja, često nakaradnih, a naročito su ona o životu u prirodi i u skladu sa njom. Čovek se plaši nepoznatog, a pošto se toliko otuđio od prirode ona mu je postala potpuni stranac, zato se plaši i nje. Spomenuh da nikad ne nosim neku opremu ili zaštitu sa sobom kada idem u divljinu. Ne postoji mesto na kom se ja sigurnije i bezbednije osećam od guste bukove šume. Divljina ne označava nešto primitivno već ono divljenja vredno. Voleo bih da ljudi shvate da priroda ne postoji da bi ih povredila. Možda bi tada počeli i da je cene, priča nam sagovornik i osvrće se na život u gradu koji je i sam iskusio:
- Život u gradu nije neprirodan u suštini. Gradovi su podjednako bitne ljudske zajednice kao i sela. Problem je što je sam sistem koji smo izgradili toliko destruktivan, a takav je baš zato što je izgradjen na strahu, pohlepi i otuđenosti. Kada se bude taj temelj zamenio svesnim i plemenitim ljudskim osobinama i ljudske naseobine će postati zdravo mesto za život.
Za kraj razgovora ovaj "prašumski vilenjak" nam otkriva kako u budućnosti vidi sebe i sa čime upoređuje svoj životni put.
- Uporedio sam svoj život sa jednom životinjskom stazicom, tako da ne mogu da znam šta sve sledi, a i ne želim. Volim svoj život i nastaviću da ga živim punim plućima. Priroda mi je najveći izvor inspiracije. Zato imam gomilu ideja i projekata koje sam započeo i koje ću tek započeti da ostvarujem. A ako mi u nekom trenutku dojadi život među ljudima, jednostavno ću otići u svoju prašumu i vratiti se mitskim bićima prirode, kaže naš sagovornik.
Šta bi poručio onima koji žele da napuste urbanu sredinu, ali nemaju hrabrosti za to?
- Video sam mnogo primera gde ljudi koji su odrastali na asfaltu okruženi zgradama u jednom trenutku bez ikakvog iskustva odluče da se presele u neki šumarak bogu iza nogu. Nema potrebe za tim naglim i nepromišljenim koracima. Za početak možda najbolje da pođu sa mnom na pustolovinu da upoznaju prirodu i osete njenu sirovu snagu na koži pa tek onda da odlučuju o daljim postupcima, navodi Stevan Gajić za Espreso.
Nekada hram duše, a danas veliki džak haosa
Savremeni čovek danas je sa prirodom na "Vi". Ona mu je strana, nepoznata i mistična, a često i nedostupna. Stevan kaže da smo previše otuđeni od nje i svog iskonskog Ja, ali da tako mora i da bude.
- Prosto je nemoguće da čovekov duh i telo ispravno funkcionišu u uslovima u kojima živi prosečni čovek, u strahu od prirode i okruženja, nikad ne koristeći sposobnosti tela i prenaprežući čula nekim nepotrebnim, veštačkim dražima. Povrh svega neprestano mu je pažnja zaokupirana ogromnim brojem bezvrednih informacija. Sve to pretvara ljudsko telo koje se nekada smatralo hramom duše u jedan veliki džak haosa. Šta je izazvalo ovo drugo, da li unutrašnji haos spoljni ili obrnuto više nije ni bitno. Zbog uzajamne veze rešavanjem jednog rešiće se i drugo. Zato će mir i spokoj duboke šume onome ko u njoj obitava neminovno izazvati unutrašnji mir i spokoj, podseća Stevan Gajić.
(Espreso)