PREŽIVEO RATIŠTA, ULIČNE OBRAČUNE, METKE LUKE BOJOVIĆA, A UBIJEN S LEĐA: O ovom žestokom momku se I DAN DANAS PRIČA

Slovio je za vrsnog vojnika i padobranca čuvene 63. padobranske brigade, vojnog policajca, srčanog boksera, ratnika iz Vukovara, ali i brutalnog kriminalca, reketaša iz Novog Beograda, vođu "novobeogradskog klana". Mihajlo Divac važio je za jednog od nezaustavljivih momaka, a napadao je čak i kad je u njega bio uperen pištolj. Ubio ga je hitac u leđa 12. februara 1995. godine.

Mihajlo Divac uspeo je da preživi ratišta, obračune na beogradskim ulicama, metke koje je na njega ispalio Luka Bojovića, ali je na kraju likvidiran u 28. godini i to zbog mrkog pogleda.

Divac je ubijen ispred hotela „Putnik“ (sada „Tulip in“) u Novom Beogradu, kad je organizovan turnir "Beogradski pobednik". Zbog mrkog pogleda boksera Radovana Radusinovića, pucao je na njega i pobegao. Radusinović je, međutim, uzvartio i metak je Divca pogodio u leđa i odmah ga usmrtio.

Jedan od "žestokih momaka", koji je ulivao strah u kosti svojim protivnicima samom svojom pojavom, bio je Mihajlo Divac.

Beogradom se i dalje prepričava njegovo čuveno ranjavanje kad je pucao Luka Bojović. Divac je sedeo u bašti kafića "Trozubac" u Nušićevoj ulici. Mrko se pogledao sa mladićem za obližnjim stolom. Ustao je i krenuo ka njemu. Kada je video Divca, izvukao je pištolj i sa pet metara udaljenosti pucao. Pogodio je Mihajla u stomak.

"Mnogo se uplašio"

Ali, Divac je ranjen nastavio da ide ka njemu rekavši da će mu "utoku nabiti u d**e". Tu je usledio još jedan pucanj koji mu je prošao kroz ruku i stomak, a mladić je pobegao. Kasnije će se ispostaviti da je taj mladić Luka Bojović, koji je postao kriminalac poznat i van granica Srbije.

"Prvi metak u stomak - ja sam i dalje išao"

Ranjavanje i obračun sa Lukom Bokjovićem u "Trozupcu" Mihajlo Divac opisao je u kultnom filmu "Vidimo se u čitulji".

- Reagovao sam kad je on mene pogledao, jebiga, onako provokativno. Onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak - ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak - i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: "Mali, nabiću ti tu utoku u dupe - razumeš." Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova p..ketina, i šta sam ja trebao - pitao je Mihajlo u filmu.

Iako se govorilo da se sprema osveta, izvesno je da je osujećena činjenicom da je Bojović u to vreme bio pulen Željka Ražanatovića Arkana. Luka se kasnije i pridružio Arkanovim "tigrovima".

- To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio - pričao je kasnije Divac.

Svi koji su poznavali Mihajla ističu njegovu srčanost. Trenirao je boks i pripadao "ekipi sa Zvezdare" iako je živeo u Novom Beogradu, gde je i rođen 1967. godine. Od malih nogu je počeo da se bavi boksom. Kao borac bio je veoma srčan, a upravo tom osobinom su ga i kasnije, kad je debelo zagazio u kriminalne vode, ljudi karakterisali.

Kralj reketiranja preke naravi

Kao mladić je otišao na ratište u Vukovar i Osmače, gde je važio za spremnog, disciplinovanog i hrabrog vojnika. Bio je član čuvene 63. padobranske brigade, a kasnije i vojne policije. Kad se vratio sa ratišta u Beograd upleo se u kriminal.

Divac je tada učvrstio svoje veze u podzemlju i postao vođa klana iz Novog Beograda. Sa njim nije bilo puno priče, bio je preke naravi i često je probleme rešavao nasiljem.

Tokom svog "delovanja" u Novom Beogradu, Dile, kako su ga zvali, bio je kralj reketiranja. Umeo je da upadne na neki splav, najmirnijim tonom kaže kako je ostao bez novca i kako mu je potrebno nekoliko hiljada maraka. Uglavnom bi ljudi nemo brojali šta imaju od novca kod sebe i predali mu, strahujući od reakcije koju mogu da izazovu ukoliko se opiru.

Bio je poznat kao momak kratkog fitilja koji brzo plane, a priče sa robija koje je služio širile su se gradom. Obožavao je da se bije sa zatvorskim čuvarima, koji su zazirali od njega. Jednom prilikom, kad mu je neki od čuvara obećao batine, Divac je istog momenta skočio na njega. Voleo je da ih provocira i upada u konflikte sa njima, tako da je veći deo vremena provodio u samici.

Iako je bio deo kriminalnog podzemlja Beograda, Divac je prema svom komšiluku bio izuzetno predusretljiv. Upravo su komšije svojevremeno ispričale priču o pokušaju jednog od atentata na njega, kada je deo zgrade odleteo u vazduh.

Bombu šutnuo u hodnik

Jedne večeri, zgradom u kojoj je Mihajlo živeo odjeknula je eksplozija. Komšija je istrčao u hodnik koji je bio razrušen i video Divca, golog do pojasa i krvavog ramena kako vadi geler iz ruke, i logično, odmah je upitao šta se to desilo.

- Ne brinite komšija. Deca su se malo zaigrala - poručio je hladnokrvno Divac.

Ispostavilo se da je on zapravo svojim napadačima otvorio vrata, posle čega su mu oni ubacili bombu u stan. On ju je šutnuo u hodnik zgrade da bi izbegao fatalni ishod. Posle nekoliko dana, Divac je finansirao kompletno renoviranje hodnika.

Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, on nije mnogo voleo da daje intervjue:

- Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike prosto me podilazi jeza - pričao je podsmešljivo.

Mihajlo je imao dosta realan pogled na svoje zanimanje: život kakav je vodio smatrao je uzbudljivijim od običnog, ali je sa godinama, govorio je, pametno razmišljati o budućnosti i osnivanju porodice kad se steknu uslovi, odnosno kad se zaradi dosta novca. Znao je da izlaska iz sveta podzemlja nema.

- Ja ne verujem u to povlačenje. To je priča za neke nabeđene mangupe. Nema tu povlačenja! Čim si jednom počeo da živiš ovakvim životom, živećeš tako dokle postojiš - pričao je Divac.

(Espreso / 24sedam)