SVETOGORSKI KUVAR OTKRIO ŠTA MONASI JEDU SVAKI DAN: Trpeza u manastiru obavezno mora da sadrži OVO

Kultura ishrane se veoma dugo i sporo razvijala, a svoje najlepše plodove dala je tek u hrišćanstvu. Hrišćanstvo, odnosno hrišćanska vera, našla je svoj izraz u načinu ishrane i uopšte u odnosu prema hrani.

Ovo je, između ostalog, zapisao episkop šumadijski Jovan, u predgovoru za knjigu čuvenog Onufrija Hilandarca – “Svetogorski kuvar”.

U ovom poznatom i autentičnom kuvaru, prikupljeni su brojni drevni recepti, prema kojima se monasi i danas hrane. Tu možete saznati i isprobati kako se prave hleb i pite, razne čorbe, variva, jela od ribe i plodova mora, salate, namazi, prelivi, slatkiši i začini. Onufrije Hilandarac nam predano i nesebično otkriva recepte i za hilandarsku nes-kafu s tahinijem, ali i čuvenu manastirsku cipuru – piće s kojim se već vekovima, uz kafu i ratluk, dočekuju gosti ove svetinje.

Kultura ishrane je, od ranog perioda hrišćanstva, podrazumevala poseban odnos prema hrani, obedu i stolu, u cilju zadovoljavanja prirodne potrebe čoveka, ali i njegovog istovremenog kultivisanja i disciplinovanja. Tako se od davnina u hrišćanstvu hrani prilastupalo sa “umerenom uzdržanošću”, koja je “majka zdravlja, prijatelj celomudrenosti i pratilac smernosti”.

MANASTIRSKA KUHINJA

I kuhinja u manastirima ima uzvišenu notu, te se ne jede i ne prejeda da bi se zasitilo telo, već naprotiv, da bi se i kroz hranu odredio odnos prema bogosluženju i gostoljublju. Svako ko je nekada posetio manastir na duže od dana, “vrzmao” se sigurno i po manastirskoj kuhinji, kako bi obavio svoje poslušanje – prao sudove, seckao luk, zgotovio jelo koje mu je zadato. U manastirskoj kuhinji se zna hijerarhija, tačan raspored sedenja, a svaki obed počinje i završava se molitvom.

Kuhinja je i u srednjevekovnoj Srbiji bila centralno mesto okupljanja porodice. Na sredini doma je bilo ognjište, mesto gde se pripremala hrana, oko koga su se vodili razgovori i sve planiralo. Ognjište je asocijacija topline i zajedništa, pa otud ne čudi što je (donedavno) najstarije srpsko ognjište sačuvano upravo u manastiru. Nalazi se u Sukovu, nadomak Pirota.

PRAVILA I ODNOS PREMA HRANI

Svaki manastir poštuje tipike, po kojima je propisano kako se, šta i kad jede.

Post, između ostalog, podrazumeva suzdržavanje od hrane, a i u civilnom svetu, ponedeljak, sreda i petak su dani za post. Manastirska hrana je najslađa kada se namirnice uberu iz manastirske bašte i spreme po sačuvanim receptima starih manastirskih kuvara. U većini naših svetinja preovladavaju jela sa krompirom, zelenišem, pasuljom, voćem, povrćem, i naravno ribom. Brojnim poslasticama, koje se neretko prave “na vodi”, davana su imena sveštenika koja su ih izmislili ili najbolje pravili, pa su tako poznati Medenjaci oca Milutina, Pita svetog Fanurija, Alva Ilinskog skita… Ne moraju manastirskom kuhinjom da se bave samo monasi. U kuhinji može biti i neko od “civila”, poslušanika, od komšija i prijatelja manastira.

U poslednje vreme, sve više je manastira koji uzgajaju organsko povrće, pa im je i trpeza takva, a brojni manastiri su, pored svojih vina i rakija, čuveni i po spravljanju sopstvenog sira (kažu da se najbolji pravi u manastiru Sukovo).

Potreba za afirmacijom umerenosti i kvaliteta u ishrani naročito je prisutna u našem, modernom vremenu, kada pored brojnih pokazatelja nezdravog života, posebno do izražaja dolazi i nezdrava hrana, kako po proizvodnji, tako i po pripremi i konzumiranju. To stanje je suprotno od onoga što crkva propoveda, i često ga zovu – Trpeza bez ljubavi.

Manastirska hrana je lepa, slatka, kvalitetna i, u zavisnosti od dela Srbije u kome se manastir nalazi, veoma raznovrsna. Ipak, treba znati da za hrišćane hrana nije cilj po sebi, već obred u kome se u radosti, sa ljubavlju i umerenošću, okupljamo oko trpeze i, između ostalog, na taj način negujemo porodicu i duh zajedništva.

(Espreso/Premijumsrbija.com)