OVO SU ŽENE KOJE SU GRADILE BEOGRAD! Osporavali su im dostignuća jer NISU MUŠKARCI, a mnogo im DUGUJEMO

Ostali smo dužni ženama koje su uz svaku vrstu osporavanja društva i svojih ženskih slabosti istrajale na svom putu i od Beograda "izgradile" svet.

Marina Cvetajeva je napisala: "Bože ne sudi mi, ti nikad nisi bio žensko na ovom svetu". Baš ova rečenica opisuje glavne junakinje ovog teksta: Simku Lahovari - graditeljku Filološkog fakulteta u Beogradu, koja se od detinjstva borila sa čaršijskim ogovaranjem, jer je bila vanbračno dete Katarine Obrenović. Sledeća naša junakinja nepravedno zaboravljena je Ksenija Atanasijević, prva žena doktor nauka, iako je njen akademski razvoj bio je usporen zbog izmišljenih čaršijskih afera i stručnog osporavanja, jer je, avaj, žena. I treća žena zbog koje Vračar ima dušu, jer je upravo ona projektovala sve lepe vile u Beogradu, kao malo stepenište na Kalemegdanu, a njeno ime je Jelisaveta Načić.

Svaka na svoj način obeležila je i stvarala savremeni Beograd.

Simka Lahovari - graditeljka zgrade Filološkog fakulteta u Knez Mihailovoj ulici

Od detinjstva je nosila teret čaršijskih ogovaranja, etiketirana kao vanbračno dete Katarine Obrenović. Posle smrti majke u atentatu na Košutnjaku, vraća se u Beograd, ali ga ubrzo napušta jer je bila zgrožena malograđanskim spletkarenjem porodice Obrenović.

Po dolasku u Bukurešt, udaje se za Aleksandra Lahovarija, rumunskog državnika i vremenom postaje najmoćnija žena rumunskog dvora posle kraljice. Beogradu je ostavila Palatu "Lahovari", koja je bila prva dvospratnica u Knez Mihailovoj ulici. Danas je u njoj Filološki fakultet.

Ksenija Atanasijević - prva žena doktor nauka na Beogradskom univerzitetu

Prva žena koja je doktorirala na Beogradskom Univerzitetu 1922. Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prva žena docent, međutim, njen akademski razvoj bio je usporen zbog izmišljenih čaršijskih afera i stručnog osporavanja, jer je žena.

Doktorirala je na filozofskom ispitu pred komisijom kojom predsedava Branislav Petronijević, Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Na ispitu iz filozofije, pitali su je i matematiku, gde ona neočekivano dokazala da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“

Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena. Prevodila je Aristotela, Platona, Spinozu. Pored toga, njeni članci u novinama bili su poznati, a njena predvanja na fakultetu vrlo posećena.

Zbog odbijanja da potpiše nedićevski Apel srpskih intelektualaca, tokom Drugog svetskog rata prošla je golgotu, jer je branila Jevreje. Istu sudbinu doživljava i posle rata zbog kritike nove komunističke vlasti.

Umorna od borbe je govorila: „Na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više".

Jelisaveta Načić - prva žena arhitetka

Odluka da se upiše na tek otvoreni Tehnički fakultet, kao prva studentkinja arhitekture u prvoj upisanoj generaciji studenata, nije naišla na razumevanje i odobravanje kod Jelisavetine porodice.

Međutim, ona je veoma uspešno i brzo završila studije i već 1900. diplomirala, postavši tako prva žena arhitekta u Srbiji. Po završetku studija suočila se sa istim problemom rodne diskriminacije kao i mnoge obrazovane žene tog doba.

Jelisaveta se zaposlila u Ministarstvu građevine, na mestu crtača. Viši položaji i napredovanje u službi nisu joj u početku bili dostupni. Čak i ova pozicija bila je uspeh za jednu visokoobrazovanu ženu u Srbiji tog vremena, pošto su po zakonu državnu službu mogli dobiti samo muškarci, tj. samo osobe koje su služile vojsku.

Jelisaveta je međutim uspela da probije tu, do tada nepremostivu barijeru. Položivši državni ispit, prešla je 1902. sa službom u inženjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine. Svoj društveni i profesionalni angažman Jelisaveta je ostvarivala i kroz aktivnost u Udruženju srpskih inženjera i arhitekata, čija je bila članica.

Njen stil arhitekture ukrašava i danas Beograd

Gradski arhitekta postaje 1902. godine i radi na svom prvom projektu, Malom stepeništu na Kalemegdanu. Iza sebe je ostavila još i zgradu Prve bolnice za tuberkulozne bolesnike, kao i kompleks radničkih stanova u Đure Đakovića.

Verovatno najmonumentalniji projekat Jelisavete bila je osnovna škola kod Saborne crkve koja danas nosi ime „Kralj Petar Prvi“. Kada je 1906. završena, škola je predstavljala jedan od najmodernijih školskih objekata u Srbiji. Opremljenost učionica i pomoćnih prostorija, kao i higijenski i nastavni uslovi, bili su na znatno višem nivou u odnosu na dotadašnje školske objekte. O izuzetnosti i uspehu ovog projekta govori činjenica da je bio izložen na IV jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1912. godne. Danas je ova zgrada proglašena za kulturno dobro i pod zaštitom je Uneska.

Kad je Beogradska opština odlučila da raspiše konkurs za uređenje Terazija, Jelisaveta se odmah našla na spisku arhitekata koji bi trebalo da osmisle čitav novi koncept. Po njenom projektu, koji je bio razrada prvonagrađenog konkursnog rešenja Veselina Lučića, čitav prostor Terazija je trebalo da bude podeljen na dva dela, a u centru tog prostora trebalo je da se nalazi fontana sa Meštrovićevim Pobednikom. Radove na uređenju Terazija prekinuo je rat 1914, a Meštrovićeva skulptura Pobednika nije postavljena zbog zgražavanja javnosti.

Bila je angažovana u radovima na uređenju Kalemegdana prema projektu čuvenog arhitekte Dimitrija T. Leka. Jelisaveta je na Malom Kalemegdanu projektovala male stepenice, u neobaroknom stilu, koje od Savske aleje vode do Pariske ulice.

Najznačajnije Jelisavetino delo iz domena sakralne arhitekture nesumnjivo je crkva Aleksandra Nevskog na Dorćolu.

Jelisaveta Načić je za potrebe Beogradske opštine projektovala i više privatnih kuća u Beogradu, pa se tako i danas mogu pronaći građevine koje su sagrađene po njenim idejama i nacrtima. Jedna od njih je i kuća koja se nalazi na uglu ulica Šafarikove i Đure Daničića. To je kuća Božidara Krstića iz 1904., godine. Još uvek se možu videti kuća knjižara Marka Markovića na uglu Kapetan-Mišine i Jovanove 45-a iz 1904. godine koja je proglašena kulturnim dobrom i kuća Zorke Arsenijević iz 1907. u Lominoj 46.

Zbog slavoluka u čast srpskih vojnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova sa natpisom "Nisu svi Srbi oslobođeni", 1916. godine je uhapšena i poslata u logor Nedžider.

Tu upoznaje supruga Luku Lukaija sa kojim učestvuje u ustaničkim delatnostima u Albaniji. Posle rata, posvećuje se porodici i povlači iz arhitekture.

U Beogradu postoji ulica sa njenim imenom, neposredno kod Bajlonijeve pijace, na opštini Stari Grad nedaleko od kompleksa radničkih stanova koje je ona projektovala.

(Espreso / Blic Žena / Simona Stanković)