UZ NJIH IDU JEZIVE SLUTNJE I PRETKAZANJA: Znate li ko su SUĐAJE?

Kod svih starih naroda, a Srbi spadaju u tu grupu, postoje narodna verovanja o mitskim “bićima” koja određuju sudbinu ljudi pri rođenju. Kod Grka behu to Mojre, a kod Rimljana su Parke. Kod Srba su to bile suđaje ili suđenice, božanske žene koje novorođenom detetu određuju sudbinu. Teme su pripovedaka i verovanja gde najčešće određuju preranu smrt.

Suđaje ili suđenice

Ovo narodno verovanje, kažu, ima poreklo u indo-arijevskom mitu o tri žene koje sedeći ispod drveta u “središtu” sveta određuju sudbinu ljudi. Kod starih Slovena te tri žene nisu imale posebna imena, već zajedničko. Kod Srba su poznate kao Suđaje. Najpribližnija definicija ovih božanskih bića bila bi da su: “Suđaje, suđenice ili rođenice natprirodna ženska bića iz stare slovenske vere koja određuju sudbinu novorođenog deteta”. Srbi su imali predstave o njima kao o ženskim demonskim bićima, koje su treće noći po rođenju, sedme ili desete noći, određivale sudbinu tek rođenom detetu.

Tada bi se oko novorođenčeta okupe vile suđenice i odredile njegovu sudbinu za ceo život. Kakvu njih tri te, najčešće treće noći, iskroje sudbinu detetu, veruje se da će tako i biti. Sudbinu je predlagala Suđaja najstarija po godinama, zla i ružna koja se zalagala za smrt detetovu.

Druga u nizu bila je malo lepša i manje zla, pa je za dete predlagala neke telesne nedostatke. Treća je bila najmlađa, najlepša i najplemenitija koja je predskazivala detetu dug i srećan život. Po predanjima, obično se prihvatalo srednje rešenje, i ta sudbina se nije mogla kasnije menjati. One su određivale ne samo dužinu i način detetovog života, već i koliko će živeti. Ima i drugih verovanja koje suđenice predstavljaju kao lepe i mlade žene, obučene u dugačke bele haljine, koje se često porede sa vilama. Etimologija kod Srba prepoznaje sudnicu, suđenicu, usudu, suđaje ali i orisnice,

Suđaje su se dočekivale u kući

Da bi se suđaje dočekale, valjalo je ispoštovati određeni kućni “protokol”. To je podrazumevalo čistu i umivenu kuću, okupane majka i dete obučeni u najbolju čistu odeću. Pored novorođenčeta je vino, pogača, bosiljak i metalni novac, zlatnik ili srebrenjak.

To je predstavljalo žrtvu porodice, dar božanskim bićima suđenicama, od kojih se za uzvrat i ovakve bogate ponude, očekivala blagost u proricanju sudbine. U nekim krajevima običaj je nalagao trpezu sa medom, slatkišima. Te noći majka je morala da bude budna, jer je ona jedina mogla da čuje šta su Suđaje odlučile i koju su sudbinu detetu odredile.

Postoji i verovanje da dok je malo dete u kući ne sme davati vatra iz kuće i to posebno u večernjim satima. Aleksa Vasiljević u knjizi “O verovanju i običajima iz Svrljiga” zabeležio je običaj: „Ne valja ništa davati iz kuće posle sunčeva zahoda ako u kući ima malo dete, da ne bi plakalo, i da mu se kakvo zlo ne dogodi. Ako se, pak, mora dati, onda ukućanin očakne ugljen na pragu, i iznese te mu da preko praga, da ne može zlo u kuću ući“. Kod Vuka je zabeležena poslovica: „Nije treću noć, dočuvan“.

Šta je Vuk Karadžić zapisao o Usudu?

Vuk Karadžić je u “Riječniku” zapisao verovanje kod Srba o Usudu, a to je da je svakom čoveku određena sudbina, koja se ne da promeniti.

„Narod naš misli da je svakome čovjeku suđeno šta će mu se u vijeku dogoditi i kakvom će smrti umrijeti, i da se čovjek od suđenja ne može sačuvati.“

Vuk ilustruje to pričom o uzaludnom pokušaju cara da svoju kćer spase od ujeda zmije, jer joj je dosuđena smrti. Usud, muško mitsko biće koje određuje sudbinu, potiče iz hrišćanstva da Bog, anđeli i sveci određuju sudbinu ljudi. Tako u Prijepoljskom kraju u Srbiji sudbinu detetu određuju Bog, anđeli i sveci, a kod muslimanskog stanovništva to čini usud, koga nazivaju melek. U Šumadiji, kod Srba i Hrvata u Ugarskoj, u Hercegovini, kod Srba u Baniji, Krajini, Lici i Kordunu sudbinu deteta određivalo je muško mitsko biće Uris ili Ris.

Suđenice su nevidljive

Suđenice mogu da čuju, po verovanjima, samo stranci koji se zateknu u kući gde je dete rođeno. Uz činjenicu da su nevidljive za ljude, da dolaze po rođenju deteta, da određuju sudbinu do kada će se živeti, ne čudi što njihov dolazak nije bio željeni događaj. U pojedinim krajevima bi dete sakrivali u tuđu kuću, a pored porodilje ostavljali krpenu lutku koju bi kasnije bacilli na kakvo raskršće. U odbrani od proročica nezaobilazan je bio i beli luk.

U svakom slučaju, i u verovanjima i u pripovetkama, kada je reč o ovim mitskim bićima, uvek se govori o smrti, i to preranoj, što ukazuje na njihovu htoničnu prirodu.U Homolju sa svim svojim mitovima i pričama, postoji verovanje da su suđenice demoni koji izazivaju bolesti kod žena, a nastale su kada ih je Bog osudio da lutaju po svetu zbog zla jezika.

Da ne bi bile besposlene, dao im je moć da sude ženama, a pravičnost njihovog rada nadgledao je sveti Petar. Isto tako, jednom u godini dana podnesile su izveštaj o svom radu pred Ognjenom Marijom. Sve ovo pokazuje koliko se u slovena, našem narodu pridaje značaja potomstvu, ogromnoj brizi za naslednice i naslednike, pa je stoga i veliki broj verovanja i običaja vezanih za tek rođenu decu.

(Espreso / 381info.com)