DIREKTOR NAPUSTIO POZICIJU I ZAPOSLIO SE U MAGACINU: Nije mogao da izdrži JEDNU STVAR!

Pokrenuo sam neprofitnu organizaciju u Sijetlu 2018. godine, stvarajući besplatni softver za globalno zdravlje, i vodio bih je tri godine. Ali tokom te prošle godine, zaista sam se borio sa sezonskom depresijom - nečim sa čime sam se suočavao verovatno 20 i više godina živeći u Sijetlu. Uopšte nisam dobro spavao i osećao sam se veoma loše. Odlučio sam da se odmaknem i fokusiram se na poboljšanje, piše u svom autorskom tekstu za "Biznis Insider" Filip Su.

Ali nakon što sam bio nezaposlen dobrih šest do osam meseci, zapravo sam se osećao još gore. Ponekad nisam ustajao iz kreveta do podneva ili čak do 14 časova. Bio sam stvarno loše.

Odlučio sam da se zaposlim u magacinu u Amazonu.

Osećao sam se kao da je jedina stvar koja mi je zaista potrebna za sebe bila neka struktura - vreme buđenja, neka vežba - samo da nekako izađem napolje. I bio sam radoznao za Amazon iz nekoliko razloga.

Prvo, pored toga što sam bio kupac Amazona oko 25 godina, bio sam radoznao o robotizaciji i šta ona čini našem društvu i budućnosti rada. Bio sam ubeđen da će nas roboti sve ostaviti bez posla.

Iskreno, takođe sam bio malo skeptičan prema člancima koje ste pročitali o tome da zaposleni ne mogu da pišaju i drugim stvarima [o uslovima na radnom mestu]. Deo mene se pitao, može li zaista biti tako loše? Na kraju, želeo sam da razumem svoju vrstu društvenog otiska kada je u pitanju moja sopstvena potrošnja i šta to znači za zaposlene - za živote ljudi.

U novembru 2021. prijavio sam se da radim u lokalnom skladištu, koje je takođe Amazonov vodeći brod ovde u Sijetlu. Dobio sam posao.

Proveo sam 7 nedelja radeći na podu skladišta, zarađujući 18,55 dolara na sat.

Prvog dana dobio sam toplo-hladnu kompresiju, neku vrstu sportskog napitka, platnenu masku kovid sa osmehom Amazonke na njoj i jednu porciju leka protiv bolova - sve u vrećici za zamrzavanje veličine Ziploc galona . To uporedim sa pridruživanjem mestu kao što je Majkrosoft, gde sam prvog dana dobio majice i dukseve i ostalo, ili mesto kao što je Fejsbuk, gde sam prvog dana dobio iPhone Plus i MacBook Pro.

To samo pokazuje koliko su različiti zaposleni tretirani u različitim delovima industrije. U Amazonu nikada nisam sreo svog menadžera i niko nije znao moje ime. Najčešće ime koje sam ikad zvao bilo je Petar; moje ime je Filip.

Skoro svaka horizontalna pogodna površina u skladištu, poput merdevina na kojima je veoma lepo sedeti, označena je prilagođenom nalepnicom koja kaže: „Ne sedi“. Čak ni rukovodioci tima, koji prvenstveno prate računare tokom cele smene, nemaju stolice. Ne razumem zašto čak i onaj kome posao miruje ne dobije stolicu u magacinu. Siguran sam da se ove odluke ne donose olako; to su odluke vredne milione dolara.

Uvek sam radio za kompanije koje su tvrdile da su ljudi njihova najveća prednost. Činjenica da su sigurnosne kapije u Amazonovom skladištu na izlazu, a ne pri ulasku, kako bi se ljudi uhvatili u zamku od krađe ajfona i slično, pokazuje da je najveća prednost zaista roba koja ulazi u to skladište, a ne ljudi.

Radio sam tokom najvećih gužvi

Prvi dan gužve je zapravo bio uzbudljiv. Šest menadžera je stajalo na ulaznim vratima, tresući plastičnim klepetama dok smo ulazili kroz luk od balona dok je svirala tehno muzika. Bilo je to kao ulazak u Super Bovl; osećali ste se herojski, kao, "Vau, uradićemo ovu sjajnu stvar."

Međutim, kako je vrhunac odmicao, na kraju se svelo na dva menadžera, a onda ni jednog — bez tapšanja, bez pesama. Na kraju je jednostavno postojao desk za ljudske resurse gde su ljudi mogli da se postroje i prijave svoje žalbe HR-u.

Bilo je to skoro kao mikrokosmos celokupnog emocionalnog iskustva vrhunca: Počeli biste na ovom visokom nivou; sve je to uzbudljivo i šta ne. Do sredine, jedva ste oduševljeni da se uopšte pojavite. I onda na kraju, to su samo ljudski resursi.

Za mene je iznenađujuće da pošto je Amazon u ovom trenutku imao vrhunac već 25 godina, ljudi bi trebalo da budu veoma svesni koliko su emocije jake tokom ovog perioda. Ako menadžeri ne mogu čak ni da održe entuzijazam da zveckaju plastičnim klepetama 10 minuta dok zaposleni dolaze u smenu od 11 sati, to je tako loš primer za sve.

Svakog dana sam verovatno podigao oko 6 tona paketa

Stalno vam govore vašu stopu. Moja stopa se kretala između verovatno 220 i 380 paketa na sat. Tokom špica, od mene se tražilo da radim 11 do 11 1/2 sati dnevno, a činilo se da je prosečan paket bio između 4 i 6 funti. Ako izračunate, na kraju ćete dobiti neki ludi broj kao što je 6 tona.

Tokom špica, Amazon je mogao da me obavesti samo 16 sati unapred da moram da radim u smeni od 11 sati sledećeg dana. Imao sam 10 sati neplaćenog vremena koje sam mogao da uzmem pre nego što bih automatski bio otpušten. Ako propustim jedan od ovih obaveznih 11-časovnih dana u poslednjem trenutku, mogao bih da dobijem otkaz.

Za nekoga poput mene, kome ne treba čuvanje dece, to nije bio problem. Međutim, prosečna osoba sa porodicom mogla bi biti pozvana na dodatni dan samo 16 sati unapred — dan ranije, čak i tokom vikenda Dana zahvalnosti. Mislim da je nedostatak predvidljivosti rasporeda bio najveći problem za većinu saradnika.

Ruke su mi počele da trne, pa sam otišao kod doktora

Počeo sam da se budim ujutru i otprilike prvih 30 minuta dana, ruke su mi utrnule, samo blago trnci, od zgloba do prstiju. Prsti bi se savijali - mogao bih da ih ispravim, ali bi se ponovo savijali. Na kraju su mi ruke počele da budu polutrajno uvijene sve vreme.

Razgovarao sam sa timom za ljudske resurse i oni su mi preporučili da dobijem zvaničnu procenu od spoljnog lekara. Te noći nakon posla sam otišao na hitnu negu i rekli su mi da imam sindrom karpalnog tunela, kada su vam tetive upaljene i steže živce. Dali su mi lekove i rekli da ne dižem više od 10 funti dve nedelje.

Odmah sam predao papire za smeštaj Amazonu; posle sedam dana, nisam se javio. Ali u međuvremenu me je moj menadžer pustio da radim na liniji sa lakšim pakovanjima — onim malim umotanim u mehuriće. Radio sam na tome neko vreme.

Kada mi se Amazon HR javio, dali su mi mogućnost da uzmem dve nedelje onoga što se zove „smeštaj“. To je uključivalo smene od tri sata dnevno - što znači oko 1.700 dolara manje prihoda - i rad u izmenjenom nizu dana. Druga opcija je bila da potpišem nešto i kažem da sam dobro i da se vratim na posao. Uzeo sam smeštaj, ali pošto je HR-u trebalo toliko vremena da mi se javi, radio sam samo jedan dan lakšeg posla pre nego što su istekle dve nedelje koje mi je naredio moj lekar.

Sve o čemu sam mogao da razmišljam je šta ako moram da brinem o brizi o deci, ili ako se brinem o starijoj osobi — šta bi ta promena rasporeda, plus gubitak prihoda od kojeg zavisite, nekome donela. Šta ako je zdravstvena zaštita moje porodice zavisila od mog zaposlenja, a ja sam dobio takvu povredu gde su moji izbori bili da uzmem 1.700 dolara manje za dve nedelje, ili da samo upijem i potpišem parče papira na kome piše da sam dobro? Potpisaću parče papira na kojem piše da sam dobro. Cinik bi mogao reći da se taj sistem skoro čini dizajniranim da vas natera da prihvatite.

U roku od otprilike dve nedelje nakon što sam napustio posao, fizički simptomi su nestali.

Posao u magacinu me je izvukao iz depresije

Prihvatio sam posao jer sam očajnički tražio nešto što bi mi nametnulo regularnost, a od Amazona sam imao velike koristi. I pravio sam 28.000 koraka dnevno i podizao 6 tona paketa — to je bila ozbiljna vežba.

Takođe mi se dopala jednostavnost. Na poslovima belog ovratnika koje sam imao, uvek je bilo beskonačne gomile posla, bez ikakvih teških prekida. U skladištu, kada se vaša smena završi, može se napraviti rezervna kopija celog utovarnog pristaništa, i to nije vaš problem. Možete jednostavno otići od toga znajući da dolazi noćna smena i da će oni rešiti problem.

Takođe nikada nisam morao da donosim odluke; neko mi je rekao šta da radim svaki dan. A kada radite posao, to je uglavnom bezumno. Dakle, za nekoga poput mene, ko je osetio ogroman pritisak da donese ispravne odluke, vaš um je tako miran sve vreme jer nikada nema stresa oko samog donošenja odluka. Mogao sam da spavam noću bez razmišljanja o poslu.

Rekao sam samo jednoj osobi u Amazonu zašto sam tamo

To je bilo zato što saradnici zapravo ne razgovaraju jedni sa drugima, ali i zato što nisam želeo da me ljudi osuđuju. Bio sam tamo jer sam bio depresivan, a posao me je izvukao iz te depresije. Nisam želeo da ljudi pomisle da na neki način ne poštujem njihov posao, samo time što sam se pojavio kada mi nije trebao novac.

(Espreso/Blic/Biznis Insajder)