TIHOMIR STANIĆ OGOLIO DUŠU ZA ESPRESO, VELIKI INTERVJU! Ove detalje iz njegovog života NISTE ZNALI, SVE NA TACNI

Tihomir Stanić je u ovom trenutku možda i najangažovaniji glumac iz "stare garde". Gledamo ga u brojnim televizijskim serijama, na filmovima, u pozorištu, a on uporedo predaje mladim glumcima i učestvuje u brojnim humanitarnim akcijama.

Sastali smo se sa Stanićem nekoliko dana pre kraja 2022. godine i na početku razgovara smo ga upitali da li je zadovoljan svojim angažmanima u godini koja je na izmaku.

– Pa, jesam. Mnogo sam radio. Jedno četiri-pet serija, više ni sam ne znam i priveo sam kraju rad na scenariju za seriju "Nobelovac" i ovih dana čekam da se završi potpisivanje ugovora sa RTS-om i na jesen sledeće godine bismo to snimali i ja na tome radim svaki dan i faktički ovu 2022. bih mogao da sumiram kao i onu 2021. godinu. Kao da su one bile priprema za nešto što tek treba da uradim. Stalno imam to osećanje da sam u nekoj fazi treninga.

A kada kažete da ste mnogo radili, da li razmišljate o tome da ste umorni od posla ili možda da smatrate da vas možda previše ima?

– Ne razmišljam o tome tako, već imam jedan mehanizam koji moram da promenim. Čini mi se kao da moram svuda da stignem gde god da me pozovu. I evo ja sam sada u nekoj fazi, pošto nisam bio dugo na odmoru. da se preispitujem šta dalje. Sledeći put ću brojati do deset pre nego što kažem "Da!". U januaru ću ići na odmor i već me grize savest što ću ići na odmor. Ja sam ranije u mladosti jako voleo Petra Kralja. On je bio moja neka vrsta idola. Bili smo prijatelji. I jednom trenutku sam legao krevet sa idejom: "Bože, daj mi samo da ne budem kao Petar Kralj." On se odazivao svuda, gde god su ga pozval, na bilo koju promociju knjige, bilo dobrog ili lošeg pesnika, on jednostavno nikoga nije znao da odbije i nikom nije mogao da kaže "Ne!". Takav sam ja utisak sticao o njemu tih godina. I onda sam se uplašio da sam po tom pitanju postao i gori od njega. Ako ništa drugo, onda ću zbog te serije "Nobelovac" morati da promenim svoj dosadašnji način života i način rada.

Ali koliko god da ste prisutni, bilo da ste u glavnim ulogama, u komedijama, ili u trilerima ili dramama, pa makar i kao narator, deluje da gledaocima nigde niste suvišni i da je gledaocima drago gde da se pojavljujete...

– Imam mnogo iskustva u pozorištu, igrao sam mnogo raznovrsnih likova i pripadam onoj vrsti glumaca koji ne misle da je dovoljno da se oni pojave negde i da su oni sobom bitni i da je bilo ko željan njihove pojave nego da su bitni likovi koje igraju, i ako mi se pruži prilika da igram raznovrsne likove, to mi nije problem da igram i to je i meni zanimljivo, a verovatno i publici. Ja se trudim i mislim da se taj trud i vidi da igrajući te likove raznovrsne, u raznim žanrovima, da budem drugačiji i da budem zanimljiv koliko su ti likovi koje igram zanimljivi, a ne kome sam ja privatno i lično bilo kome interesantan.

Koliko vam je bilo teško da se upustite u snmanje nove verzije serije "Kamiondžije"? Jeste li razmišljali o tome kako vi sada da glumite posle Pavla Vuisića i Čkalje?

– Ne opterećujem se tim predrasudama i to i decu učim na akademiji što sam čuo od svog profesora: "Sve je odigrano, sve je viđeno, a jedino što nikada dosad nije odigrano i što je novo je zanimljivo to si ti u toj ulozi! Ti u toj ulozi! Ti lično!" S druge strane, ja sam učestvovao u pripremama te serije, pošto mi je producent prijatelj, i predložio sam Nenada Jezdića za ulogu koju igra, a za ulogu koju ja igram predlagao sam druge glumce. Osećao sam dug neki prema producentu, zbog nečeg što je on meni u prošlosti učinio i onda sam hteo da mu pomognem u odabiru pravih glumaca za tu seriju, ali onda su neki koje sam ja predlagao odbili da glume u toj seriji, nekima se nije dopao tekst. I onda su se Jezda i Nele Garić dogovorili da to budem ja. Svi smo u početku imali tu predrasudu da u toj seriji treba da budu vršnjaci, a ja sam stariji od Jezde. I onda je moja žena Jelena Mijović, koja je inače dramaturg po profesiji, i ja sam je zamolio da se pozabavi tom mogućnošću i ona je radila na prve dve epizode i ona je smislila, to nije bilo ranije u tekstu, da bi ja trebalo da budem bibliotekar, koji je izgubio posao u biblioteci i to je bilo dovoljno da se ja nađem u toj strukturi kao riba u vodi.

Mnoge kultne serije su imale svoje nastavke i nove verzije. Ali deluje da je vama publika oprostila što snimate novu verziju "Kamiondžija"?

– Zavolela nas je očigledno publika. I veliki deo naše publike nije nikada gledao stare "Kamiondžije", a ono što mene čini relaksiranim je to što jedno osam milijardi ljud na ovoj planeti nikada neće videti nijedan kadar iz ove serije i ne treba se opterećivati već treba igrati najbolje što možeš u tom trenutku. Sada je gledanost merilo toga da li je nešto uspešno, ali to ne znači da je i nešto dobro. Vreme će suditi da li je nešto bilo dobro i kvalitetno.

Glumite i u seriji "Branilac". Glumite legendarnog advokata Filotu Filu. Koliko vam je bilo teško da prihvatite da glumite osobu koju su mnogi znali i za koju su mnogi znali kako je radio i kako je branio svoje klijente?

– Koliko sam shvatio koncept serije, meni nije bio zadatak da rekonstruišem Filu Filotu već da se rekonstruišu ti slučajevi iz sudske i advokatske prakse File Filote. Cilj je bio da se ti slučajevi, te priče, lakše ispričaju i da lakše dođu do gledalaca.

Nenad Jezdić u toj seriji glumi Veljka Guberinu, a vi Filu. Da li ste se možda međusobno savetovali kako da glumite u toj seriji?

– Ne, uopšte nismo. Nismo ni pričali o tome. Naš prijatelj, kreator te serije Gojko Despotović, on je bio direktor fotografije na prvoj sezoni "Kamiondžija" i mislim da se on opredelio za nas dvojicu zato što smo na tom snimanju, ali imamo potpuno različite pristupe tim likovima.

Koliko je teško i u privatnom životu braniti nešto što je neodbranjivo?

– Pa, ponekad vredi. Ponekad se vredi i svesno žrtvovati, jer uvek ima nade.

Pomenuli ste seriju "Nobelovac". To je serija koja je posvećena Ivi Andriću. Koliko vam je bilo teško da prelomite da uđete u taj jedan projekat?

– Ja to već godinama pripremam sa jednom velikom grupom autora i konsultanata, zainteresovanih ljudi i tražimo neku strukturu koja će biti dovoljno dostojanstvena i poštovati činjenice iz života Ive Andrića, a s druge strane biti dovoljno atraktivna za široku publiku, jer to je ipak televizijska serija i televizija računa na veliki broj gledalaca, bori se za gledanost.

Glumili ste u mnogim serijama i filmovima koje se bave nekom istorijskom tematikom. Da li postoje neke uloge koje se odbili jer ste možda smatrali da niste dorasli tim likovima?

– Ne mislim da postoji nešto čemu nisam dorastao, ja sam dugo glumac i spreman sam na sve izazove. Odbio sam nešto što mi je delovalo pretenciozno i što bi me bilo sramota da igram.

Je li vam se dešavalo da ste gledali svoje kolege u nekim serijama ili u predstavama i da ste pomišljali da bi vama "legla" baš ta uloga?

– Na vreme sam shvatio da čovek dobija samo one uloge koje mu pripadaju, a da to što drugi igraju da to pripada njima. Ranije sam pomišljao o tuđim ulogama, ali to u ranoj mladosti, ali kasnije više nikada. Tvoja uloga je ona koju si ti dobio i nijedna druga. Ove druge pripadaju njima.

Kada ste kao mlad glumac dobili ulogu Aleksandra Obrenovića u seriji "Kraj dinastije Obrenović" da li su do vas tada stizali komentari kolega koji su smatrali da vi tu ulogu niste zaslužili?

– Ne, nisam se na to obazirao nikada. To je meni pripadalo. Samo me je čekalo na portirnici. Čekalo me je šest epizoda, pa je na kraju ispalo 11. Čekalo me je šest debelih knjiga i pisalo je "Uloga Aleksandar" . I onda sam ja zvao pomoćnika režije, čiji je broj bio ispisan na koricama tog teksta, jer nisam mogao da nađem tu ulogu. I pitao sam: "Koja je to uloga?" I on mi je rekao: "Pa, kralj Aleksandar!" Uopšte nisam znao da se priprema ta serija. I dana-danas kada se to emituje ja sam ponosan na tu ulogu.

A je li nekada razmišljate da vam je dosta posla i da odlučite da se penzionišete?

– A šta da radim u penziji kada je ne umem ništa drugo da radim? Ja nema život van pozorišta i televizije. Nemam nijedan hobi. Jedino ispunjavam sudoku. To mogu i u autobusu dok putujem na predstavu.

A je li doživljavate sebe kao zvezdu?

– Ne, ja se iznenadim i kada ljudi priđu da se slikaju sa mnom. Jer ja sam na vreme video šta je to biti zvezda. Ja sam se kao student oženio jednom divnom devojkom iz Belgije i ona nikoga nije poznavala od glumaca i video sam da sva ta popularnost i svi ti glumci koje sam ja gledao na televiziji i gledao ih kao bogove, ona ni za koga od njih nije čula. Sem za Bekima Fehmijua.

Jeste li zbog toga bili razočarani?

– Ne, to mi je bilo otrežnjenje. I to rano otrežnjenje, na drugoj godini akademije, imao sam tada 18 godina. Shvatio sam da je popularnost besmislena stvar. Ako se čovek dobro postavi, to može i da mu prija i da mu ne predstavlja teret i lepo je videti kada vam se neko raduje. Ali ako pomislite da ste zbog toga u bilo kakvoj prednosti nad drugima i da vam to daje za pravo da preko reda platite račune, iako vam i nude, onda ste u velikom problemu.

U poslednje vreme mogu da se čuju napadi na račun glumaca od ljudi sa estrade zbog toga što glumci sebe navodno precenjuju...

– Estrada je nešto potpuno drugo od onog što mi radimo. Često to ljudima liči, ali to suštinski nema veze jedno sa drugim. I normalno je da će ljudi sa estrade na svoj način tumačiti našu profesiju, ali to su ipak različiti svetovi, koji skoro da nemaju nikakve dodirne tačke i ne bi smeli da imaju. Ali to je neuporedivo. Ja sam često putovao, često smo mi igrali predstave u inostranstvu, pa smo išli istim avionom sa tim istim ljudima sa estrade i neuporedivi su njihovi prihodi sa nama glumcima.

A jeste li možda ljubomorni zbog toga na estradu, jer vi ste završili i fakultet, a pevači bez škole zarađuju mnogo više od vas?

– Ne, ali nas niko nije terao na to. To je pitanje izbora. Za neke stvari čovek treba da ima i talenta, ali je ovde pre svega pitanje izbora. I glumaca ima raznovrsnih. Sve je pitanje izbora. To je pitanje šta vas suštinski zanima i zbog čega se bavite tom profesijom.

Sada, kada se osvrnete na svoju dosadašnju karijeru, da li ste zadovoljni?

– Ne bih i dalje igrao da sam zadovoljan. Okačio bih kopačke o klin. Dakle, očigledno nisam. Očigledno sve ovo doživljavam kao pripremu za nešto što možda nikada neće ni doći, ali zadovoljan sam što sam se uvek trudio da igram najbolje što mogu u tom trenutku.

Bonus video:

(Espreso / M.V.)