"DOSTA NAM JE VIŠE STOKE STUDENATA SA LAPTOPOVIMA": Ponašanje konobarice i vlasnice ŠOKIRALO goste!

Nekolicini ljudi povremeno prija da svoju poslovnu kancelariju zamene lokalnim kafićima gde, uz kafu, završavaju posao ili održavaju poslovne sastanke u nešto opuštenijoj atmosferi od one kancelarijske. Komentari ostalih gostiju na ovu praksu su razni i dok je neki odobravaju, drugi priznaju da im nije baš jasno kako neko može da ostane koncentrisan na posao u žamoru "kafane".

Mišljenje o tome imaju i ugostitelji, pa su neki otišli toliko daleko da su svojim gostima, iz različitih razloga, zabranili da vreme u njihovom lokalu provedu za laptopom. Međutim, uznemirujuće iskustvo sa ovim pravilom nedavno je osvanulo na forumu Redit, kada je jedan korisnik opisao kako je "izbačen iz kafića zbog "studenata sa laptopovima".

Kako objašnjava na početku, poslovni sastanak na kojem je trebalo da se nađe sa još dvoje starijih kolega dogovoren je u centru Beograda, u prosečnom, "malo zavučenom kafiću".

"Ja sam daleko najmlađi sa 35 u grupici koja je trebalo da se nađe, drugi član je moj mentor koji se bliži 60 sa sve komplet sedom kosom i treća je jedna apsolutna dama blagog glasa i naravi koju sam tek upoznao, predpostavljam da je pregurala 50 ili da je tu negde. Ovo je relevantno da bi razumeli da nikako ne bi mogli da budemo pomešani sa tri studenta kasnije u priči. Dolazim, sa sve torbom za laptop. Veoma mali kafić, kako se uđe u prizemlje, čim uđeš tu je šank možda par stolova. Kažem "dobar dan", klimnem glavom, krenem uz stepenice koje su odmah pored. Čujem kad sam već na pola "Alo dečko!" malo agresivnim tonom, naravno, ne shvatim da je meni upućeno. Spazim koleginicu, rukujem se "Kako ste?" Super našli ste znači parking" i tu se sve normalno na šta sam navikao - završava", piše muškarac u svojoj objavi.

Za njim se uz stepenice, tvrdi, popela i konobarica i to, kako opisuje, "već veoma agresivna".

"Kaže glasno "Ti mene ne čuješ, a?!". "Meni kazete?", "Da tebi, ne možeš sa laptopom unutra!". "Molim? Što?" Pogleda konobarica ulevo, za stolom koleginica, sa vec uključenim laptopom, skroz začuđena (ona ima ranac pa je izgleda nisu proganjali odmah kao mene). "Tebi odma' da kažem, ne moze laptop! Zatvaraj to!" Zaista se izdere na 20 godina stariju ženu. Ja u šoku, koleginica pita tim tihim mirnim glasom: "Pa šta je problem pobogu, zašto vičete?". "Šta vam nije jasno? NE MOŽE LAPTOP!", dere se. Ljudi za susednim stolom gledaju. Mi se gledamo začuđeno.

Posle još jedne naredbe koleginici da zatvori laptop, čitava situacija se, kako objašnjava autor, pretvorila u gotovo filmsku scenu kada se na stepeništu pojavio i treći kolega sa - trećim laptopom.

"Tu i dalje neproporcionalno drska konobarica objašnjava da strogo ne može laptop. Da možemo samo da završimo piće i da idemo, da ne možemo da otvaramo laptopove. Kako mene nije htela ni da pusti da sednem jer je videla torbu, a koleginicu nije videla - "Ona me je prevarila što je naručila, pa posle izvadila laptop da ne vidim". Zasto? "Ali nećemo da trošimo ni struju ni wi fi?". "Nije zbog toga, dosta nam je više stoke od studenata koja je kafić pretvorila u biblioteku sa laptopovima". Koleginica se izvinjava što nas je tu pozvala, ja i dalje začuđeno gledam konobaricu, razmišljam se da l' me nameštaju, da je šala u pitanju, kolega se smeje onako od srca mojoj faci i za**bava se sa: "Hvala na komplimentu, ali mi odavno nismo studenti".

Piće su, kako kaže, odbili da poruče. Starija koleginica je, tvrdi autor, skrenula pažnju konobarici na način komunikacije, dodajući da poznaje vlasnicu lokala u kojem već 10 godina pije kafu.

"Dole je vlasnica, žali se". (Inače, da… sve bez persiranja od starta). Siđemo, stvarno uzme da priča sa vlasnicom dok plaća kafu. I ona kaže (kasnije saznajem) mušteriji koja redovno dolazi 10 godina tu, sa sve muzem, da može da ostane, ali da spakujelaptop, ali samo jer je zna. Ona neće više nikoga sa laptopom, jer joj je pun kafic studenata koji sede po tri sata za laptopom tu da uče. Ja se ubacujem sa: "Pa dobro, šta je tu problem ako plate". "Pa šta ti hoćeš, on meni da naruči jedno piće i da sedi tri sata?", "Pa tražite im da naruče po piće na svakih sat vremena?", "ŠTA SAT VREMENA DA MI SEDI SA JEDNIM PIĆEM?!", "Pa povećajte onda cenu pića da vam se isplati ili da prestanu da dolaze studenti ako toliko smetaju", "Ma ne interesuje me, čak ni da platite, neću da gledam ljude sa laptopovima". Kaze kolega: "Ali prazni su vam stolovi gore trenutno, nije mi jasno što je problem? 'Ajde da nema mesta od toga, ali ima mesta? Nije logično". (Ako je bilo 10-12 stolova na spratu… bila su zauzeta dva ne uključujuci nas). "Ma ne zanima me, neću da ih gledam". "Ti misliš da bi oni naručivali piće svakih sat vremena? A i da bi dali bakšiš?", ubacuje se konobarica meni", prepričava autor.

Posle neprijatne scene kolege su otišle u restoran prekoputa, gde osoblju nije smetalo da sede sa tri laptopa na stolu, dok ljudi okolo jedu.

"Daju nam još produžni kabl! Objasnimo se za nekih 30 minuta oko posla. Posedimo još 30 samo raspravljajući o iskustvu od ranije i teorijama da li je to ok ili ne. Ode koleginica. Naručimo kilo i po jagnjetine, naručimo sve što ide uz to. Još dve ture pića. "'Ajde još jednu turu samo u inat ovima prekoputa", po rečima kolege. Drmnemo konobaru dobar bakšiš, kaže kolega: "E, sad sam miran". Ispričamo se sa konobarom oko slučaja, kaže nam da ovi prekoputa leti imaju ispred baštu pa da ima ljudi, a da su prazni skroz čim zahladni ovako. Dakle logike bez da nas teraju sad", piše autor.

U nastavku je upitao ostale kako gledaju na situaciju koja ga je zadesila; da li je posredi diskriminacija prema studentima i šta bi bila adekvatna "kazna" za ponašanje koje su iskusili na svojoj koži. Osvrnuo se i na dopola popijenu i plaćenu kafu, a kako kaže, najveći apsurd je što, u praksi, kada se ekipa jednom nađe na nekom mestu oko projekta, nastavlja da odlazi na isto mesto kako bi izbegla dogovore svaki sledeći put.

"Dabogda joj propao kafić"

Različiti komentari korisnika pokazali su da ovo nije usamljen slučaj kada je reč o pravilu "zabrane korišćenja laptopova" u kafićima, ali korisnici su najviše bili iznenađeni načinom na koji se ono "sprovodi".

"Vlasnica zajedno sa konobaricom je blago rečeno mentol, dabogda joj propao kafić! U šoku sam. Zaobilaziću ga u širokom luku, takvim mestima nikada ne treba ostavljati jedan dinar", "Radila sam kao konobarica 5 godina i uvek težim ka tome da više razumem konobara i vlasnika ali ovo su takve stoke da nemam gram razumevanja za njih. Čak i da uvedeš pravilo da su zabranjeni laptopovi (što mi je debilizam ali ajde, tvoj kafić, tvoja pravila) onda se to lepo objasni mušteriji, a ne da se ophodiš prema bilo kome kao da su uneli bombu i da dovikuješ sa pola kafića "alo dečko". Isto tako mi nisu jasni radnici, ne sviđa ti se kafić, promeni. Iskreno se nadam da će ovo da im se obije o glavu. Isto tako uvek ostavljam bakšiš i kad su konobari loši jer sam radila taj posao i znam da nisu roboti i da nekada imaju loše dane, ali ovo, pa ne bi videli dinar od mene sa ovakvom bahatošću", "Nikad ne otežavam onima koji bi da zarade manje", pisali su korisnici.

Jedna korisnica se prisetila svojih studentskih dana i otkrila da ovo "pravilo" nije baš novijeg datuma, a zatim opisala svoje iskustvo i načine na koje bi mogle da se izbegnu neprijatne situacije.

"Desilo mi se u studentskim danima. Na početku studija ne toliko, ali već pred kraj nije imalo gde da se sedne a da te ne isteruju, i laptop i knjigu ako izvadiš. Što je najcrnje, svi smo na svakih sat vremena naručivali piće, a neretko i hranu ako imaju. Pravili mnogo veći račun nego par koji dođe, sedi 3 sata i popije jedno piće. Ali ti isti ljudi kod kojih smo ostavljali silne pare i koji su nas znali i viđali svaki dan su maltene preko noci počeli da nas isteruju sa parolom "nije vam ovo čitaonica". A opet u čitaonicu ne možeš jer tamo ne smeš da pričaš. Nismo više imali ni gde da odemo za vreme pauze između predavanja, jer ne možeš ti da objasniš konobaru da si došao samo kafu da piješ. Čim uđe grupa mladih sa rančevima oni teraju napolje. Mislim da je jasno da smatram da ovo nije ok diskriminacija i da ako smatraš da ti gosti ostaju predugo, uvedeš foru "zakup" stola jedno pice ti placa sat vremena stola. Ili naplacuj wifi. Nije baš idealno jer ne može svaki student to da plati, ali opet je bolje nego diskriminisati protiv cele grupe", napisala je ona.

Veliku pažnju je privukao i komentar još jednog korisnika.

"Ne znam šta da mislim. Ako ne dozvoljavaju, rekao bih da valjda imaju pravo da postave svoja pravila (makar i suluda), al' onda treba to vidljivo da bude istaknuto ne samo napolju nego i unutra na svakom spratu. Al' mi je suludo. Pa ako razvijaš posao, zar nije cilj da postaneš omiljeno mesto mušterijama pa da dolaze tu i kad ne moraju? Mislim kontam da studenti nemaju para sad, al imaće jednog dana. Onda lepo nek' ukinu i wifi i telefone zabrane pa nek promene ime u 1920. i traže da se ulazi samo sa šeširom i u odelu. Kad sam bio u Holandiji jedared videh da svuda redom ljudi koriste laptopove, tablete, wifi... u Starbaksu/McD/restoranima... Na svakoj železničkoj sede ljudi u Stabaksu na primer, čak i ne piju kafu, sklone se od kiše, uče, niko ih ne tera. Nepoznati studenti sede jedni do drugih, slušalice u ušima, ne pričaju... Osoblje zvrji između njih kupi ostaveljene čaše, briše ogromne neke stolove, nasumično su raspoređene fotelje i drvene stolice... I sve funkcioniše. Pre nego što neko kaže to nije klasičan kafić/restoran, video sam slično i u Indonežanskim (koji ciljaju na porodice) ili Turskim restoranima, sede ljudi, odmaraju. Imam utisak da bi naši "biznismeni" terali ljude i iz parka da mogu, al' prvo da im ostavimo pare", zaključio je on.

Podsetimo, u kafiću se stalno dešavaju neke neočične situacije, jedna od njih je i da devojka svog momka nije pozdravila jer je stid njegovog zanimanja.

(Espreso / Blic)