JA SRBIN PRAVOSLAVAC, ONA MUSLIMANKA: Otišao je zbog nje u Bosnu, ali nastao je JEDAN VELIKI PROBLEM

Nekada su Bosna i Hercegovina, Srbija i Hrvatska obilovale „mešovitim“ brakovima. Igrali su istu igru, radovali se na isti način, brinuli za iste brige, delili istu tugu, delili istu sreću, sanjali iste snove... do trenutka kada je ispaljen prvi hitac devedesetih i sve što vredelo je oduzeto.

Nekada nije bilo čudno da su Dženana i Vladislav bili u braku, na primer. Nije bilo iznenađujuće ući u „mešani“ brak, zapravo... šta je uopšte „mešoviti“ brak?

Pa, da se vratimo na glavne likove.

Dečak iz Beograda upoznao je devojku preko interneta. Igrom slučaja, ona je Bosanka.

Dobro, mnogi će reći „Zašto baš ona“, najlakši odgovor na to pitanje je „OVO JE REKLO SRCE, NJEGOVO I NJENO“.

Ispovest sledi:

„Upoznao sam devojku na internetu, tačnije preko grupnog vajber četa. 21. vek je, mlad sam, želim da budem moderan u svemu, pa i u tome, pa mislim da je sasvim normalno pronaći ljubav na internetu.

Sve je počelo kao šala. Sve je krenulo od želje za novim poznanstvima, jer sam momak širokih ideja i razumevanja. Ona je bila neko ko mi je najviše privukao pažnju. Odlučio sam da je pozovem. Na prvu reč koju sam joj napisao osetio sam trnce na levoj strani, srce mi je nešto govorilo ali ga nisam u potpunosti razumeo jer sam u grupi da se povežem sa novim prijateljima.

Nakon određenog vremena ćaskanja, osetio sam kako mi srce preskače. Ponovo sam se zapitao šta mi je kad je ovo samo poznanstvo. Posle nekoliko dana shvatio sam nešto što mi je dalo krila, nešto što mi je dalo još veću volju za životom, nešto što me je podiglo u visine... Da, pogađate.

Iz našeg kratkotrajnog prijateljstva oboje smo shvatili da smo namenjeni jedno drugom, ali ne kao prijatelji – već kao dvoje mladih ljubavnika. Ja sam Srpkinja pravoslavna, ona bosanska muslimanka, ja sam iz Beograda, ona je iz Zenice.

Ja bez predrasuda i mržnje, ona bez predrasuda i mržnje. Mislio sam da je to nečije huškanje, mislio sam da sve to umišljam, ali ne, srce mi je glasno i jasno svojim lupanjem reklo: „ONA JE TA“. Glavni problem je životna sredina, zaista nije, ili jeste? Ne nikako.

Srce mi je toliko kucalo zbog nje da sam je noću sanjao, želeo sam je... a i ona mene. Nije mi bila potrebna njena blizina da bih to osetio, jer su nam srca kucala u istom ritmu kroz poruke. Svaka moja poruka je bila puna ljubavi, svaka njena poruka takođe. Sve više smo želeli jedno drugo. Nije mi trebalo dugo da odlučim da je vidim. Ona je sa svojom, ja živim samostalno, recimo, to je bio znak da sam ja kao muškarac taj koji mora nešto da uradi da bi se video.

Odlučio sam da idem u Zenicu. Čuo sam priče da ne bi bilo pametno da idem tamo kao Beograđanin, ali čoveče, ima li veće sile od ljubavi? Da li treba da pominjem koja su brda i doline ljudi prelazili da vide svoje najmilije?

Osvanuo je i taj dan. Kupio sam kartu za Zenicu. Zapravo, morao sam da se prebacim u Bijeljinu. Moja ruta je bila Beograd-Bijeljina-Zenica. Mnogi su mi govorili da sam lud ako sam to uradio, ali sam se odlučio i nema više.

Prođem glavom kroz zid ako treba, ali uspevam u nameri. Da ne govorim kako su me lepo dočekali prijatelji u Bijeljini dok sam čekao drugi autobus, kako je fin bio kondukter (Bosanac), koji je bio ljubazan prema meni bukvalno u svemu.

Dolazim pred Zenicu. Srce hoće da iskoči. Samo ona u mojoj glavi, neki pritisak u mojim grudima. Kroz glavu mi se motaju dve misli: Ona i razbijanje predrasuda. Izlazim na stanici, nigde nikoga. Hodam žustro, čekajući da se pojavi. Idem dalje... nje nema... Malo sam se zabrinuo, vrtim se u čudu na stanici, gledam levo-desno.

U jednom trenutku iskoči iza autobusa, kao iz bajke, ja sam zapravo usporio celu scenu u mozgu, ona juri ka meni i ide mi u zagrljaj. Osećam prve dodire, osećam njenu kosu koja miriše na vaniliju. Osećam njen dah, njeno telo, osećam je svu! U tom trenutku sam pomislio da haluciniram, da sam na 7. nebu, da vidim sve zvezde i da sam gospodar sveta!

Bukvalno osećam nešto što nikada ranije nisam osetio. Kada me je pustila video sam joj lice, oči, usne... mnogo lepše uživo nego na vajberu i instagramu.

Šetali smo gradom, puni sreće, ne znaš ko koga više hoće. Seli smo negde na klupu, sami i samo naši. Kao da je Bog hteo da nas niko ne uznemirava, u krugu skoro da nije bilo nikoga. Samo ona moj univerzum i ja! Bilo je bezbroj zagrljaja, bezbroj lepih reči, i konačno ono što sam najviše želeo, prvi poljubac i njene usne!

Posle nekoliko sati druženja morala je kući, razumem je, znam kako sve funkcioniše. Uspeo sam nekako da prenoćim.

Morao sam da se vratim rano ujutru. Ona je bila tužna na rastanku, ja sam bio još tužniji, želeo sam da provedem mnogo više sa njom od tih nekoliko sati - večnosti, ali napravio sam tako veliki uspeh, videli smo se.

Želimo jedno drugo beskrajno, imamo svoje kompromise, ali da se vratimo na realnost i ostaje nam prepreka bliskih rođaka koju moramo da rešimo i koju verujem da hoćemo, jer kao što sam već rekao – volimo se ."

(Espreso / Slobodni Balkan)