OVAKO IZGLEDA KUĆA NAŠEG GLUMCA NA KOSOVU: Nateraće vas na SUZE, ovo je PRAVO BLAGO (FOTO)

Glumac Milan Vasić rođen je i odrastao na Kosovu, tačnije u Kosovskoj Kamenici.

Na nagovor svoje učiteljice iz osnovne škole prijavio se za prijemni i primljen na Fakultet dramskih umetnosti u Prištini. Godinu i po dana kasnije počeo je rat na Kosovu, a studenti glume su pozvani u Beograd da nastave studije. Bio je u klasi profesora Svetozara Rapajića. Jedno vreme je živeo kod rođaka u Beogradu, a kasnije je prešao u studentski dom. Sledeće godine prištinska Akademija je izmeštena u Varvarin kod Kruševca, pa je tu završio treću godinu, a diplomu je na kraju stekao u Vranju. - To je bila ozbiljna prekretnica u mom životu, nakon dva dana mi smo gledali kako dvojicu naših prijatelja odvode i nikad se nisu vratili. Ja sam u međuvremenu otišao da studiram, a moji su krili od mene sve. Živeli su sa mlađom sestrom u Kamenici, a dešavalo se da u njihovoj zgradi na prvom spratu jedan dan se postavi eksploziv pa eksplodira, pa sledeće nedelje se baci bomba. Kad sam to čuo odmah sam im rekao 'ljudi smesta napuštate Kosovo, ne zanima me ni patriotizam ni ništa, jer ako neko od vas pogine ne treba mi ni Kosovo ni ništa drugo, najbitnija mi je porodica'. Oni odluče da dođu u Vranje kod komšije Zafirovića. Kuća na dva sprata, tu su živele četiri porodice, sve su sobe izmalterisane i to je to. Svaka soba je bila pet sa četiri, i svaka porodica je živela u jednoj sobi. Nas je bilo petoro, a najmanja porodica je brojala njih četvoro. Imali smo samo jedno kupatilo u kući na nas sve. Tu smo živeli jedno dve godine. Ispod nas je bio podrum i vuklo je hladno zimi odozdo, imali smo šporet i jedno 4,5 tepiha i ugaonu i sad da me pitaš kako smo mi spavali nemam pojma. Bila je mnogo teška situacija, ali smo mi toliko pevali i bili veseli. Išli smo u Crveni krst po hranu, jeli pomorandže i špagete i to mi je preselo, ali nijedan detalj mi nije bio ružan. Koliko god to čudno zvučalo, lepo smo živeli, sačuvali smo vedrinu i stalno pevali. I dan danas lomimo kolač za slavu sa zim Zafirovićem, toliko smo mu zahvalni da je to neopisivo - ispričao je glumac, te dodao da mu smeta kada ljudi komentarišu kako su svi prodali sve sa Kosova i pobegli:

- Oni ne znaju da je prodati svoju zemlju nešto najteže. Jedna žena mi je jednom rekla 'pa vi ste sve rasprodali', a ja sam joj rekao 'evo daj ti meni tvoju kuću na tri sprata u Vranju, a ja ću tebi svo imanje na Kosovu, pa idi da živiš tamo'. Naravno da to ne bi htela. Mi smo prodali stan jer nismo više mogli da živimo nas pet u malom prostoru, mi nikad nismo bili imućni. Danas sam srećan što imamo kuću na Kosovu, moji žive tamo i Kosovo je moje. Ne razmišljam o tome da je bio rat i imam gde da se vratim. Kad ti odeš posle 60 godina negde iz svog rodnog mesta, to novo mesto više nije tvoja zemlja, nije tvoja njiva i tvoj grad. Ne možeš u tim godinama da stvaraš ni prijatelje. Tim ljudima je najteže i ne treba niko da ih osuđuje. Međutim, poenta moje priče jeste da u svim nacijama ima dobrih i loših ljudi, i taj UČK, to nisu ljudi starosedeoci, to su neki ljudi koji su iz nekih šuma igrom slučaja preko UČK došli da žive u Prištini kao gospoda. I danas imam 10-ak kontakata Albanaca sa kojima sam u dobrim odnosima, koji su fini i prema meni i prema mami i tati.

(Espreso)