"USTAJU DA ME POZDRAVE KAD ULAZIM U UČIONICU": Deca u seoskim školama za vršnjačko nasilje su čuli samo IZ PRIČA

Dok je u gradovima širom Srbije vršnjačko nasilje uzelo maha i svaki dan stižu vesti o nekom novom incidentu, u seoskom školama sve seća na neka stara vremena. Zna se i poštuje red, učitelji i nastavnici imaju neupitan autoritet pred kojim ne ustapaju ni roditelji. Zna se da pre nego što učitelj ili nastavnik uđe u učinioci tabla mora biti čista, a korpa ispražnjena. Te navike ukorenjene u ranom detinjstvo prate ih tokom čitavog školovanja, pa i studiranja.

"Dok čitam sve te natpise u novinama u maltretiranju prosvtenih radnika i dece između sebe, pitam se kakvi smo to postali i kako će nam biti za nekih dvadeset godina. Tek tada shvatim koliko se razlikuju seoske od gradskih škola. Ovi đaci zaista šalju najlepšu sliku u ovom brzom vremenu. Nikad nisam ušla, a da nisu ustali i pozdravili me. Ima ih malo i svi su kao porodica", kaže za RINU učiteljica isturenog odeljenja OŠ "Ivo Andrić", Ana Petrović.

Da su složni kao porodica svedoči i napisana pesmica, koju drže okačenu na zidu.

"Mi smo mala družina iz Teočina, svaki dan za nas je prava igra. Volimo školu, volimo znanje i uvek smo za igranje. U našoj školi je uvek tako i nema nasilja nikako", napisano je između ostalog.

Direktor škole Zoran Pantović ističe da je u svim isturenim odeljenjima kao i u samoj matičnoj školi u Pranjanima, nivo vršnjačkog nasilja sveden na minimum.

"Ponekad se desi da se deca sporečkaju, ali mi to odmah prepoznamo i rešavamo. Razgovaramo prvo sa njima, a ako nije dovoljno pozovemo roditelje i sve se to reši mirnim putem. Vidimo šta se sve dešava po gradovima, ovde toga nema. Nikad nije zabeleženo da se učenik suprostavio nastavniku. Кroz razne radionice mi decu učimo i edukujemo šta je to vršnjačko nasilje i da tome nema mesta među drugarima i u školi", zaključio je Pantović.

(Espreso / RINA)