MOBILNI TELEFON NAM JE OKUPIRAO ŽIVOT? Stručnjaci otkrivaju zbog čega ne možemo bez OVIH UREĐAJA, ZABRINJAVAJUĆE

Budi nas. Povezuje. Pomaže u radu. Zabavlja. Svira. Upozorava. Podseća. I mladi i stari, bukvalno svi ga nose, telefoniraju, lajkuju ili klikću dok čekaju autobus, sede u kafićima i restoranima, čak i kada voze. Jednom rečju - mobilni telefon nam je okupirao život.

Većina ljudi ne može da živi bez mobilnog telefona. Bez njega nigde ne ide, a ako se desi da ga zaborave počinje da ih hvata panika.

Više nije fiksni, ali ljudi su više nego ikad “vezani” za njega. Osmišljen, pre svega, za poslovne ljude, a ne domaćice, tinejdžere, decu i ostale koji su opsednuti ovim uređajem.

Koliko je postao sastavni deo života govori i zvanična statistika. Naime, prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku, mobilne telefone ima 95,5 odsto građana Srbije, dakle, mobilne nema oko 300.000 građana. Prema istim podacima, od 16 do 24 godine svi ga imaju - 100 odsto, od 25 do 54 godine - 99 odsto, samo oni malo stariji ih nemaju.

Kako smo živeli bez mobilnog?

Mnogi se “pravdaju” da moraju da ga imaju zbog posla i da se trude da ga što manje koriste. Pamte starije generacije kada su samo na fiksni telefon mogli da nazovu prijatelja i dogovore sastanak, zatim dvojnike, brojeve zbog koji se čekalo da se oslobodi linija...

- Sada je veoma teško uopšte prisetiti se kako smo pre 20 i kusur godina živeli bez mobilnih telefona, ali i bez svih informacija koje nam oni omogućavaju u svakom trenutku. Prijatelje i rodbinu smo zvali na fiksne telefone, pa ako bi nam hitno trebali pokušavali bismo čak i preko komšija. U svakom slučaju bilo je mirnije, niste se trzali kada bi vam zazvonio mobilni. Bilo je opuštenije, niko u kafanama i kafićima nije buljio u telefone već je pričao sa prijateljima - kaže Beograđanin Veljko V.

"Tražim punjač kao da je lek"

Kako kaže, život bez mobilnog danas je prosto nezamisliv. Posebno kada je posao u pitanju.

- Radim u medijima i sa kolegama sam uvek na vezi, skoro 24 sata na dan. Uglavnom preko vajbera. Iskreno, možda mobilni i najmanje koristim za razgovore. Tu je prelistavanje mejlova, četovanje... Privatno, on omogućava da budete skoro u stalnom kontaktu sa porodicom, sa decom. U njemu imate i najbolji fotoaparat i najveći džuboks. Ipak, moram da priznam da mi često dođe želja da ga - ugasim!

Subotičanka Jelena L. (38) priznaje da je zavisna od mobilnog telefona.

- Kada vidim da će baterija da mi se isprazni, da je pri kraju, bukvalno osetim paniku i anksioznost. Unervozim se. Tražim punjač kao da je lek. Mobilni mi je neophodan zbog posla, ali definitivno sam prešla granicu, i osim što na njemu proveravam društvene mreže, dopisujem se na više aplikacija i pratim sve što mi je dostupno. Dok vozim, ako je na semaforu crveno obavezno do zelenog svetla iskoristim vreme da pogledam u telefon - kaže Jelena.

I bebe znaju da barataju

Ivani I. (35) iz Beograda se nekad čini da u kući ne ispuštaju telefone, ni suprug ni ona, što zbog posla, što zbog toga što im je to vid zabave.

- Često pustimo film i završimo ispred telefona, dopisujemo se sa prijateljima, gledamo društvene mreže. Čak šaljemo jedno drugom zanimljive klipove iako smo u istoj prostoriji. Najbolje se vidi koliko koristimo telefon i po tome što naša ćerka od godinu i po dana zna da prevlači prstom preko ekrana da bi ga aktivirala, da promeni sadržaj. Naravno, i ona voli crtaće, pesmice. Ne znam kako bi izgledao dan bez telefona, prestala sam da pamtim brojeve telefona, pa i za druge informacije se oslanjam na telefon - krenete na neku destinaciju na koju idete prvi put - pronaći ćeš usput preko telefona kako se stiže. Tu su planeri, podsetnici, beleške, uvek možeš da okreneš ko ti treba da bi se nešto raspitao, sve završavaš u hodu - priča Ivana.

Ozbiljna bolest zavisnosti

Psiholog Dragana Ćupurdija nedavno je posetila Sombor i u jednom kafiću je primetila da niko od odraslih osoba, ali baš niko nije držao telefon. Svi su pričali jedni s drugima. Jedini ko je imao mobilni u ruci je bio dečak od oko četiri godine kome je telefon dao deda. Dečak je bio omađijan onim što gleda, ali videti toliko ljudi na jednom mestu bez telefona je bilo čudno.

- Mobilni je osmišljen za biznismene, one koji u jednom danu obilaze više država, lete s kontinenta na kontinent, moraju da budu onlajn. Mobilni telefon nije za decu i ljude, osim za one koji su traženi. Ali, svi ga imaju, mnogi će pre uzeti telefon nego hleba da jedu, a to je žalosno. I to se već svrstava u bolesti zavisnosti. Nema šale sa tim, ide se na psihoterapije i rade se ozbiljne stvari. Više nije u pitanju kulturološki fenomen, već oblik prave zavisnosti – kaže Ćupurdija.

Od uznemiranosti do panike

Većina ljudi automatski proverava da li im je stigla poruka ili da li su možda propustili poziv, a ako nemaju telefon u ruci i pored sebe osećaju se nesigurno i neprijatno. To je dovelo do novih terminologija, a naziv za takvo stanje je nomofobija ili strah od odlaska bez telefona. Mnogi čak i ako idu da bace smeće do obližnjeg kontejnera nose telefon.

Druga bolest se zove tektafrenija, ili strah od toga da ne mogu da pošalju ili prime poruke i poziv.

Zavisnici se prepoznaju po simptomima, i stručnjaci navode sedam, a ako neko kod sebe prepozna više od polovine znači da je zavistan. Jedan od simptoma je uznemirenost ukoliko se baterija telefona isprazni ili ako se izgubi signal. Drugi simptom je korišćenje do trenutka kada se ide na spavanje i proveravanje telefona odmah nakon buđenja. Spavanje sa telefonom u krevetu. Zatim, stalno gledanje u telefon bez razmišljanja. Sledeće je anksioznost i uznemirenost kada ne može da se dođe do telefona. Sledeći simptom je upotreba koja prouzrokuje nezgodu i povredu. Takođe, upotreba koja remeti odnose sa ljudima i buđenje tokom noći kako bi se proverio telefon. Postoji i velika poteškoća i uznemirenost usled pokušaja da se ograniči upotreba telefona.

- Posledice mogu biti i, takozvani, telefonski vrat, jer je korisniku stalno savijena glava. Razne nesreće i nezgode, ali se razvija i opsesivno-kompulsivni poremećaj. Javljaju se i problemi u međuljudskim odnosima, jer je neko sve manje s ljudima, a sve više s telefonom i teško mu je da se uključi u razgovor, da posveti pažnju drugoj osobi, ili da skloni telefon tokom razgovora. Posledica može da bude i raspad ljubavne veze, jer ako neko bira između devojke i telefona onda nije za tu vezu – objašnjava psiholog.

Besomučno kliktanje

Prema istraživanju u SAD, polovina vlasnika mobilnih telefona proverava uređaj nekoliko puta u toku jednog sata. Tako 11 odsto ljudi proveravaju telefon na svakih par minuta, a 41 odsto proverava nekoliko puta u jednom satu. Oko 20 odsto stanovnika SAD-a proverava jednom telefone u sat vremena i 28 odsto ređe od toga.

- Zrele osobe kada shvate da su zavisne bi trebale sebi same da ograniče upotrebu, ali najgore je što naša deca postaju zavisna od telefona. Ako su u dečjem uzrastu zavisni, šta će biti sa njima kada odrastu. To je zaista veliki problem i kod mlađeg uzrasta. Preporuka je roditeljima da što duže odgađaju upotrebu telefona i da ne koriste pred decom previše telefon, jer oni su prve osobe od kojih deca uče i na koje se ugledaju – kaže psiholog.

Crvena lampica

Znakovi upozorenja roditeljima bi trebali da budu ekstremno burne reakcije deteta kada mu se oduzme telefon ili ograniči upotreba.

Prema istraživanjima u Velikoj Britaniji kod dece se javlja prekomerni strah i panika kada im se uskrati upotreba, javlja se nomofobija i tektafrenija, nestrpljivost, nemir, razdražljivost, ne mogu da se fokusiraju u školi, dobiju poremećaj spavanja, poremećaj u socijalnim kontaktima. Simptomi su slični kao kod odraslih.

- Savet roditeljima čije dete je zavisno i ako je situacija van kontrole, odnosno, ako je poremećena svakodnevica, je da moraju da se obrate stručnjaku. Dete mora da se leči. Obično se uključuje bihevioralna terapija, a nakon terapija ponašanje bi trebalo da bude značajno izmenjeno. To podrazumeva da se izmeni njegova svakodnevica, ali i dinamIka porodice. Nije dovoljno da dete ide na odvikavanje, ako majka i otac i dalje stalno gledaju i tipkaju svoje mobilne. Saradnja sa roditeljima je ključni elemnt terapijskog procesa – poručuje.

Odvikavanje, korak po korak

Kao bilo koje odvikavanje i ovo se radi planski, korak po korak. Ali, ne znači da će svako dete razviti zavisnost od telefona ako ga ima, kao što ni svaka odrasla osoba ne mora biti zavisnik. Nije svako postao narkoman i nisu svi zapalili cigaretu još kao deca i nastavili da puše. Isto je i sa telefonima.

- Dete koje provodi kvalitetno vreme, napolju se igra sa vršnjacima, i ako mu roditelji daju i druge mogućnosti i izbore, verovatno neće izabrati da stalno sedi kući i igra igrice na telefonu. Ako uz to postoje ograničenja, aplikacije za kontrolu, dete će dići ruke jer će shvatiti da je zanimljivije biti u parku sa drugom decom – kaže Ćupurdija.

Podržava preporuke da se ukida svaka vrsta ekrana i da roditelji podstiču govor i druge životne, socijalne veštine.

- Roditelji prvo kupe telefon i tek kada uoče simptome zavisnosti uvode ograničenja. Činjenica je da ponašanje roditelja utiče na to kako će dete da reaguje i kakve će navike da kreira. Čim se rodi dete roditelji telefonom “love” fotografije i u različitim situacijama ga koriste, i detetu postaje normalno da majka stalno drži telefon u ruci i zato oni isto rade – zaključuje Dragana Ćupurdija.

Telefon kao mamac za bebu

U Subotici je pre sedam godina tokom Trke beba u centru grada pobedila tada jednogodišnja Petra. Njena majka je čučnula sa druge strane staze za puzanje, izvadila je mobilni telefon i pokazala ga ćerki. Kada je malena devojčica ugledala telefon zapuzala je ogromnom brzinom i pre ostalih beba ušla je u cilj. Telefon je bio mamac, jer je već tada umela da ga uključi i pokrene pojedine aplikacije.

"Uopšte ne znam šta će mi"

Među retkima je Beograđanka Ana I. (66), jer nema mobilni. Ne želi da ga ima i bude dostupna.

- Nekad bi mi značilo zbog porodice, ali to bi pre svega značilo da nadređeni s posla mogu da me dobiju i van radnog vremena. I stvarno, nije mi potreban, svi su znali da nemam telefon i prilagodili su se. Znali su uvek da sam na poslu u radno vreme, ako treba po nešto da se ode, otići ću, vratiću se i po drugo ako u međuvremenu treba. Što se tiče interneta, dovoljno mi je informacija što čujem preko televizije. Sa rodbinom iz inostranstva čujem se preko skajpa na laptopu, uopšte ne znam šta će mi telefon! To mi je samo neka vrsta obaveze, da moram da znam uvek gde mi je, da li je puna baterija, da li me je neko zvao a nisam čula. Jedino što bih volela sad da imam telefon da mogu da slikam i snimam svoju unuku, ništa drugo - priča ova Beograđanka.

Zavisnost koja nastaje iz dosade

Psiholog poručuje da u odvikavanje, ako je teži oblik zavisnosti u pitanju, mora da se uključi stručnjak, psihoterapeut, ali ako se ne radi o teškom obliku zavisnosti svako može sam sebi da pomogne.

- Savetuje se da se telefon ostavi daleko, van domašaja ruke. Da se koristi samo kada zazvoni. Korisno je ukloniti zvučna obaveštenja, jer ako nešto stalno klikće javlja se potreba da se proveri. Dobro je uključiti tajmere i ograničiti upotrebu. Pošto zavisnost od telefona nastaje iz dosade, treba pokušati to zameniti drugim aktivnostima, vežbama, slikanjem, čitanjem, bilo šta drugo – kaže Dragana Ćupurdija.

(Espreso/Blic)