NAZIVALI SU JE "OBOJENOM", NIJE MOGLA U VRTIĆ: Slavko je sa Afrikankom dobio ćerku, a onda je započela NOĆNA MORA!

Mešoviti brakovi danas su najnormalnija stvar, ali u pojedinim zemljama sveta, u prošlosti koja je bila relativno blizu, takve stvari su dovodile do stigmatizacije, bez obzira da li se radi o detetu ili odrasloj osobi.

Najbolji primer toga je ispovest Slavka Filipovića, muškarca iz Hrvatske koji se sedamdesetih godina prošloga veka obreo na tlu Afrike. Tamo se i oženio, i to ženom koju je upoznao na Mauricijsu. Da bi imali normalan život, pošto takva bračna zajednica, između belca i kako je on rekao, domorotkinje, bila protivzakonita, rešili su da se presele u Namibiju. Međutim, tamo su se suočili sa rasizmom i to nakon što su hteli da upišu ćerku u vrtić.

U jednom pismu tadašnjim medijima, on je otkrio pozadinu agonije kroz koju je prolazila njegova porodica.

Ja živim u jugozapadnoj Africi, u Namibiji. Jugozapadna Afrika je kolonijalno ime s obzirom na njezin geografski položaj, dok Namibija, što na domorodačkom jeziku znači "pustinja", trebala postati pravo ime kada se ova zemlja oslobodi kolonijalne vlasti i postane nezavisna država.

Ja sam došao u ovu zemlju sa svojom porodicom pre skoro šest godina i sada sa svojom malom kćerkicom, koja ima tri i po godine, činim celu iseljenu državu u ovoj zemlji. Drugih Hrvata ovdje nema. Oženio sam se pre nego što sam došao ovamo s malog ostrva u Indijskom okeanu, zvanom Mauricius, koji je po svojim prirodnim lepotama i turizmu poznat u ovom kraju sveta kao Havaji u Americi.

Moja supruga je domorotkinja (kreolka) sa spomenutog ostrva pa nam je još onda bilo jasno, da zbog boje njene kože, mi ne možemo planirati našu budućnost u zemlji, gde sam ja do tada radio, a to je Južna Afrika. Naš brak, iako po redu i svetom katoličkom zakonu, u dotičnoj državi nije bio priznat i bio je protivzakonit.

Mi nismo sklopili naš brak i obećali pred Bogom jedno drugom… do groba, s nakanom da bismo se zbog toga morali kriti kao kriminalci od južnoafričke policije i živeti na ilegalan način, nego da bismo živeli zajedno u jednoj kući, ulazili svugda na jedna vrata i u jednoj crkvi se molili istome Bogu.

Baš iz tih razloga došli smo u zemlju, budući da je zakon o tzv. mešanim brakovima bio ukinut 1978. godine kao i još nekoliko drugih zakona koji su vređali dostojanstvo čoveka kao Božjeg stvorenja. Prvih godina boravka nismo imali neprilika. Stekli smo prijatelje među različitim nacionalnostima i rasama pa čak i među toliko izvikanim Afrikanerima, ili kako ih nazivaju Burima.

Nakon nešto više od dve godine dobili smo kćerku koju smo oboje željno očekivali. Takođe smo dobili za nju dokument iz Pretorije da je naša kćerka klasifikovana kao bela osoba. To je zato što sam ja belac, a majka ne pripada nijednoj od postojećih rasnih grupa južne Afrike. Posebno smo se pobrinuli da se dete rodi na Mauricijusu, da ne bi moglo biti klasifikovano kao Coloured-Obojana (coloured se piše u J. Africi s velikim početnim slovom!)

Naša mala kćerkica je rasla i dorasla, da bi ove godine mogla biti upisana u dečji vrtić. Zna govoriti tzv. afrički (iskrivljeni holandski), engleski koji je naučila od majke, i naš hrvatski na kome se ja i ona još lepše razumemo. Dečji vrtić je nekoliko koraka od naše novokupljene kuće, i takođe je dosta lepo uređen s obzirom na malo mestance gde živimo. Doduše je samo za belu djecu, ne afrikaans – "net vir blankes". Prolazeći često pored njega, gde se obično igralo dvadesetak mališana, znao sam govoriti svojoj maloj da će se i ona uskoro igrati u vrtiću s ostalom decom. Mislio sam da tu nema nikakvih smetnji jer je vrtić napravljen ili rezervisan za belu decu, a moja s malo tamnijom kožom mala kćerka ima isti dokument u kojem piše "white persone".

Ja sam bio zauzet poslom u Južnoj Africi kada je moja supruga jednog jutra uzela malu za ruku i povela je do vrtića s željom da je tamo upiše. Uzela je sa sobom sve potrebne dokumente, i otišla kod direktora u kancelariju. Objasnila mu je o čemu se radi i pokazala mu papire.

Međutim, on uopšte nije bio zainteresovan što na papirima piše nego ju je lično odbio, s objašnjenjem da ona ne može nikako biti upisana zbog boje kože njene majke. Dobro ako je već tako, odgovorila je moja žena, onda mi to napišite pismeno potpišite.

Nakon nekoliko dana poslali su nam pismeno da su proverili slučaj i da mala nije registrovana kao bela osoba. Gore navedeni slučaj moja žena je ispričala uredniku ovdašnjeg nedeljnika "Vindhoek Observer" koji je to i objavio.

Nažalost, moja mala kćerkica nije usamljen slučaj kada je u pitanju vrsta kožnih pigmenata, takvih i sličnih slučajeva u ovoj zemlji ima daleko više. Krivci ostaju redovno nekažnjeni i žaliti se ne vredi jer – kadija te tuži, kadija ti sudi.", napisao je on u pismu, dodajući kako je njegova ćerka na kraju ipak upisana u vrtić, ali ne u onaj koji je želela, već pri katoličkoj crkvi.

(Espreso / Slobodna Dalmacija / Dijaspora.HKG)