LJUDI SE TRUJU NA PIJACAMA ŠIROM ZEMLJE, SVI SE OGRAĐUJU: Stručnjak nam objašnjava kako do toga dolazi i KO JE KRIV

Prvi pacijent sa simptomima nedavnog trovanja pečurkama lečen je u šabačkoj bolnici 28. septembra, a drugi posle dva dana. U noći između 2. i 3. oktobra petoro ljudi je iz Šapca transportovano na VMA, a sutradan još jedan. Masovno trovanje pečurkama odnelo je i jednu žrtvu, preminula je B. S. (57).

Veća trovanja gljivama sa smrtnim posledicama bila su 1997, 2009, 2010, 2022 godine. Dešavalo se da dođe do trovanja od gljiva kupljenih na pijaci, pa se postavlja pitanje ko kontroliše prodaju gljiva na pijaci, ko je nadležan?

Kako kaže Predsednik Gljivarskog društva Valjevo, diplomirani inženjer šumarstva Dragić Tomić, apsolutno niko nije nadležan za kontrolu prodaje gljiva!

"Ova materija nije uređena, niko nije nadležan, a trovanja su i sa smrtnim posledicama. Osim toga, plaćamo izuzetno skupo lečenje i nakon lečenja često ostaju trajne posledice, ima još puno razloga još da se uredi ova oblast. Potrebno je sagledati kako su to drugi uradili, sve to uklopiti u naše prilike i problem će biti rešen. Imamo sve resurse, samo da sve ovo shvate i nadležni. Ovu priču guramo još od 1997. godine i vreme je da se nešto preduzme", kazao je Tomić za Espreso.

Gljivarsko društvo Valjevo iznelo je svoje predloge kako bi oblast neproverene prodaje gljiva na pijacama trebalo da se reguliše.

Šta uraditi, kako urediti ovu oblast?

- Kada se sagleda kako to rade drugi u svetu, posebno u EU, dolazi se do zaključka da skoro svi rade različito a sa druge strane i slično. Naime, osnovni principi kod svih su zaštita čoveka od trovanja, bezbednost hrane i zaštita prirode. Kontrolu vrši država preko inspekcija. Sve zemlje su usklađivale svoje nasleđe, tradiciju, resurse, zakonodavstvo sa ovim principima. Zasigurno, prioritet bi morao biti bezbednost hrane, no, i zaštita prirode je važno, ali za to u Srbiji postoje nadležne institucije.

Šta je posebno važno, iskustvo drugih primenljivo u Srbiji.

- Nakon detaljnog sagledavanja kako je ova materija rešena kod drugih, mišljenja sam da je najprimenljiviji češki model, normalno, sa usklađivanjem.

Šta je osnovno?

- Lica koja prodaju samonikle gljive na pijaci, pripremaju u domaćoj radinosti, seoski turizam, pripremaju u svom ugostiteljskom objektu i drugi, moraju imati sertifikat o stručnoj osposobljenosti za te vrste gljiva koje prodaju, koriste. Na poleđini sertifikata trebalo bi da pišu vrste za koje je lice stručno osposobljeno, pored sertifikata, lice koje prodaje gljive na pijaci moralo bi da nosi i jasno vidljivu ID karticu.

- U Srbiji se na pijacama prodaje desetak vrsta gljiva u okviru kojih su i gljive koje se otkupljuju, pa ne bi bio veći problem ni obuka ni ispitivanje. Obuku može vršiti bilo ko, ali zvaničan sertifikat može dati, nakon ispitivanja, samo državna institucija. Bilo bi dobro uraditi mini-priručnik za polaganje a u cilju preventive trovanja gljivama uraditi postere upozorenja, sličnost jestivih i otrovnig gljiva i ove postere zalepiti na svim pijacama u Srbiji. Tartufi su posebna priča i moraju se posebno i urediti.

Ko da vrši ispitivanje?

- Lica koja pismeno ovlasti Biološki fakultet, a koja imaju znanje o gljivama, i imaju završen neki od fakulteta, biološki, šumarski, poljoprivredni.

Ko da organizuje ispitivanje?

- Državna institucija koja ima infrastrukturu i koja u svom delokrugu delovanja imaju i bezbednost hrane. Po meni - Komora Srbije.

Kako zaključuju iz Gljivarskog društva Valjevo, njihov predlog je potrebno detaljno razraditi i doneti uredbu jer smatraju da će na taj način problem biti rešen. Kako dodaju, u svemu tome su radi da pomognu.

Početnici koji beru gljive to nikako ne bi smeli da rade sami, Tomić savetuje da je uvek bolje da uz njih ide neki iskusni sakupljač gljiva. Takođe, literatura je neizbežna, a u njoj su detaljno opisani svi parametri otrovnih i neotrovnih gljiva.

"Moram da napomenem da oni koji žele da beru gljive, obavezno moraju imati iskusnog čoveka sa sobom i potrebnu literaturu. Ne truju se početnici nego oni koji su sigurni u sebe i misle da sve znaju. Ovaj slučaj u Šapcu je čisto neznanje, ta žena što je prodavala nije znala, niko je nije upozorio, a prodavala je zelenu pupavku koja je veoma opasna i najčešće dovodi do fatalnih posledica. Osnovno pravilo je da nema pravila, znači da ne možete nikako sami i potpuno neuki da berete gljive. Morate imati nekog iskusnog sakupljača gljiva pored sebe i literaturu da posmatrate. U literaturi je sve detaljno opisano, svaka karakteristika otrovne i neotrovne gljive tako da ne treba rizikovati ako se svi parametri ne poklapaju. Početnicima uvek saverujem da nauče makar tri, četiri vrste gljiva i da beru samo te, nikako da se igraju.

Šapčani su se otrovali zelenom pupavkom, jednom od najsmrtonosnijih vrsta na našim prostorima koja kod dece dovodi do fatalnih posledica u sto odsto slučajeva.

Znaci trovanja su: povraćanje, jak proliv, slabost i javljaju se 7-8 sati posle uzimanja gljive, a nekada i posle dva dana. Otrovanog treba hitno transportovati u bolnicu, a protivotrova nema. Smrtnost je do 50% otrovanih.

Ova gljiva je veoma otrovna, ona je još opasnija zato što je berači gljiva često mešaju sa šampinjonom, zbog bele boje klobuka. Prvi simptomi trovanja javljaju se kasno, pa je samim tim i lečenje otežano, kaže za Espreso predsednik Gljivarskog društva Valjevo Dragić Tomić.

"U gotovo sto odsto slučajeva trovanje se događa pošto nedovoljno edukovani berači misle da su ubrali i konzumirali jestivu gljivu, a zapravo se radi o njihovim otrovnim “dvojnicama”. Osnovna i glavna razlika između otrovnih pupavki i jestivih rudnjača (šampinjona) je u tome što šampinjoni nikada nemaju bele listiće a pupavke imaju. Boja listića kod šampinjona u mladosti je rozikasta i starenjem postaju čokoladne boje ali nikad bela. Kod otrovne panterovke meso je uvek belo, dno drške ima beli ovoj, dok kod jestive biserke meso pocrveni posebno pri dnu drške i dno drške nema ovoj. Otrovna zavodnica sa listićima oštrih ivica raste u grmovima, dok jestiva lisičarka raste na zemlji, ima tupe listiće i raste pojedinačno. Konačno, najkobnija greška je ako se umesto jestive zelene zeke, ubere i konzumira njena otrovna “dvojnica” – zelena pupavka. Potonja gljiva raste na svim mestima, a njena smrtonosna količina je samo 20 grama" objašnjava naš sagovornik i dodaje:

"Do trovanja može doći samo ako se gljve pojedu. Zelenu pupavku recimo jede puž i on nema problema, njemu je to poslastica, ali za čoveka je ova gljiva smrtonosna. Simptomi se razlikuju, ali zanimljivo je da kod otrovnijih gljiva prvo bude prisutna mučnina, a nakon toga možete da padnete u komu i to nekad čak dan, dva kasnije. Kada su u pitanju manje otrovne onda brzo dođe do jačih simptoma, ali to je dobar znak i samo je potrebno brzo reagovati i javiti se lekaru", kazao je naš sagovornik.

(Espreso/D.S.)