"DEČAK IZ PAKLA" NIJE SANJAO TROFEJE: Preskakao LEŠEVE, za 3 godine stigao od SIROTINJE do Mundijala sa Brazilom!

Brazilski fudbaler Antoni govorio je za "Playerstribune" o teškom detinjstvu koje ga je izrodilo u osobu koju danas gledamo.

Njegovo odrastanje je bilo okruženo dilerima droge i gangsterima, a fudbal je jednostavno bio njegov beg iz opasnog okruženja.

Idoli su mu bili fudbaleri poput Ronaldinja i Kristijana Ronalda i ovo je priča igrača koji će sa reprezentacijom Brazila pokušati da se popne na krov sveta u Kataru, a prvi rival će im biti Srbija 24. novembra.

Priznao je Antoni da njegov san nikada nije bio taj da osvoji Mundijal, Ligu šampiona ili Zlatnu loptu kao većini vrhunskih fudbalera. To su za njega ciljevi, a san mu je bio da izvuče roditelje iz ludila favele.

Ili barem da umre pokušavajući. Na kraju je uspeo, te otuda i ne čudi što je naslov njegove ispovesti bio "Dečak iz pakla":

- Jednog jutra, u šetnji do škole, kada sam imao osam ili devet godina, naišao sma na čoveka koji je ležao u uličici. Nije se mrdao. Kada sam se približio, shvatio sam da je mrtav. U faveli nekako otupiš na te stvari. Nije bilo drugog puta i ja sam morao da prođem odatle. Samo sam zatvorio oči i preskočio mrtvo telo. Ne govorim ovo da bi zvučalo teško, to je bila moja realnost. U stvari, uvek sam govorio da sam kao dete imao veliku sreću jer sam dobio dar sa neba. Lopta je bila moj spas, moja prva ljubav. U Inferninju ne marimo za igračke za Božić, svaka lopta koja se kotrlja je savršena za vas.

- Svakog dana, stariji brat me je vodio na trg da igram fudbal. U faveli svi igraju fudbal. Deca, starci, učitelji, građevinski radnici, vozači autobusa, narkodileri, gangsteri... Tamo su svi jednaki. U vreme mog oca to je bio zemljani teren, u moje vreme asfalt. Na početku sam igrao bos, krvavih nogu. Dribling je bio nešto što je u meni. Prirodni instinkt, dar od Boga. Nisam saginjao glavu ni pred kim. Sa loptom u nogama nisam imao fudbalski strah

- Za tri godine sam prešao trnovit put. Od sirotinje do Ajaksa, pa do Junajteda. Ljudi me pitaju kako sam to uspeo. Iskreno, nisam osećao nikakav pritisak na fudbalskom terenu. Strah? Šta je strah? Kada preskačeš mrtva tela tokom odrastanja, onda ne možeš da se plašiš ničega u fudbalu - rekao je Antoni.

(Espreso)