"POPULARNOST JE UŽASNO OPASNA STVAR" Miroslav Ilić otkrio detalje iz prošlosti

Pevač Miroslav Ilić priznao je da ga je osamdesetih slava ponela, pa da se na trenutke osetio kao da je svetska zvezda Majkl Džekson.

Kako je i sam rekao, brzo je shvatio da ne treba leteti, već treba čvrsto stajati na zemlji i ne umišljati da si neko i nešto.

Naime, Slavuj iz Mrčajevaca je ispričao kako je protekao njegov odlazak u Toronto, gde je svojim očima gledao kako se priprema Džeksonov koncert, koji ga je brzo vratio u realnost.

- Popularnost, uz sve što ona nosi, užasno je opasna stvar. Može od tebe da napravi nešto što ti zapravo nisi. Da umisliš da si ko zna ko. Mislim da je to bilo 1983, izašao je "Triler" Majkla Džeksona. Iste godine imam hit "Pozdravi je, pozdravi", gori Balkan, ja sam kao važan, popularan. Čak sam u jednom momentu pomislio i ja da sam baš "ono" - rekao je Miroslav i priznao da se spustio na zemlju kada je shvatio kolike zvezde postoje, te da uvek treba biti prizeman:

- I onda se te godine zateknem u Torontu, kaže mi drug da malo prošetamo gradom i krenemo mi tako da šetkamo. Odvede me na jedan vijadukt s kojeg puca pogled na stadion u Torontu. Priprema se koncert Majkla Džeksona. Kada sam video u Torontu pripremnu njegovog koncerta, koliko je tu onih ogromnih kontejnera opreme, džinovska pozornica, svetla, čuda, sebi sam rekao: "Miroslave, zemlja, zemlja, Miroslave."

Nakon toga Miroslav se prisetio Predraga Živkovića Tozovca, te otkrio da je sve naučio od njega i da mu se oduvek divio.

- Čovek od kog sam najviše naučio i koga smatram prvakom u mom zanatu jeste Tozovac, koji je bio najveći bedem odbrane autentičnog srpskog folka. Koliko puta sam virio iza zavesa da vidim kako to Tozovac radi. On je razbijao stereotip. Do njega, mi narodnjaci izađemo na scenu, pevamo i gledamo pravo. Prvi je Tozovac uneo tog šarma, mangupluka, ne preterujući.

Miroslav je priznao da je kod Milutina Popovića Zahara bio zatečen kada je video televizor u boji.

- Sreo sam slučajno Zahara, pričamo mi i on mi kaže: "Imam sjajnu pesmu za tebe." Tada je imao malu garsonjeru u Svetosavskoj ulici. Odlazim tamo da mi odsvira pesmu, ali ja prvi put kod njega vidim televizor u boji. Ide Olimpijada, a ja se zabuljio u televizor. Kaže Zahar: "Slušaj, čoveče, pesmu", a ja gledam u televizor u boji.

Bonus video:

(Espreso/Republika)