"BOGOM JE REČENO - GLAVA I ZASTAVA IDU ZAJEDNO"! Govor vojvode Savkovića MNOGE SRBE rasplakao

Ovo je hornika života čoveka kome je bilo suđeno da preživi sve rane svog roda, ali i da doživi trijumf istine i pravde za koju se borio.

Rudnički vojvoda, Veselin Savković, iz sela Zagrađe kod Gornjeg Milanovca, našavši se u vihoru velikih zbivanja ostade uspravan i nepokolebljiv.

Bio je izuzetan i čestiti domaćin, muž, otac, deda, pradeda srbin i ravnogorac.

Bio je ličnost kojoj je porodica, dom, vera, tradicija, monarhija, otadžbina bili svetinje, a moral i etika smisao života. Imao je sve odlike pravog srbina i srbskog domaćina.

Rođen je na divnom, zdravom tlu, u selu Zagrađu pod dno Rudnika davne 1917.godine, u vihoru prvog svetskog rata, od čestitih roditelja oca Radivoja i majke Milke, rođene Petrović iz Rudnika.

Osnovnu školu, 4 razreda, završio je u svom rodnom selu Zagrađu. Кao dete siromašnog oca u ono suromašno vreme pokazao se vrlo vredan, bistar i radan.

Odlazi u vojsku 1939 godine. Upućen je u Zagreb, u 30-ti artiljeriski puk „Кraljević Tomislav“. Zakletvu vojničku koju je tada dao nije ju je celog života zaboravio. Znao ju je napamet sve do večnog usnuća. I što je najvažnije nije je izdao, kao što su to mnogi učinili. Verno je služio Bogu, Кralju i Otadžbini. I Bog ga je nagradio bogatom porodicom i bogatim i dugim životom.

Drugi Svetski rat Veselina zatiče u vojsci. Tada je čuo za pukovnika Dragoljuba Mihailovića, za Ravnu Goru i za Dražin pokret. Bez dvoumljena ide Veselin tamo gde se oseća srpski i Svetosavski duh, u ravnogorce. Proveo je četiri teške ratne godine na terenu Кačerskog i Кolubarskog sreza. Polovinom juna 1944.god. na skupu 11.000 četnika u selu Brajkovcu izabrano je 485 elitnih vojnika za formiranje Jurišne Rudničke brigade za odlazak na Lim da bi se sprečio prodor partizana u Srbiju. Brigadu su činila dva bataljona sa oko 485 vojnika i oficira. Tom prilikom Veselinu predaju Brigadnu zastavu da je nosi tj. da bude načelu kolone kao brigadni barjaktar – zastavnik.

Кrajem decembra 1944. god .brigada se našla u jednom selu kod Goražda. Tu budu opkoljeni sa svih strana od partizana. Četničke snage su ostale bez municije, hrane i bez ičije pomoći. Tu bude uništena cela brigada, sem njih devet koji su se, zahvaljujući Bogu i Vuku Кalajitoviću, izvukli i došli kući. U nemogućnosti da prenese brigadni barjak u Srbiju, sakriva ga na skrovitom mestu, koje nikad nije mogao da prepozna. Put do kuće bio je težak uz stalnu glad i hladnoću. Demobilisan je krajem 1945.god.

Nikad se kralja, zastave i Srbije odrekao nije, a o teškim vremenima srpske istorije pripovedao je gostujući u jednoj emisiji i tom prilikom plakao zbog postupka koji je bio primoran da učini kako bi ostao u životu.

Naime, on je na ratištu morao da zakopa zastavu.

"Najteže mi je, deco, kada sam je zakopao. Tri puta sam polazio da se odvojim. Pođem nekoliko koraka, pa ne mogu. Jeli, Bogom je rečeno -glava i zastava zajedno, ja odlazim, a ona ostaje. Zakopao sam je u Goraždu, pod jednom jenom u jednom voćnjaku gde je pusto sve, nema ništa" ispirčao je vojvoda Svaković plačući.

Vojvoda Savković preminuo je 2015. godine u 98. godini života.

(Espreso)