DA JE SVAKA SRPKINJA KAO ONA, VLADALE BI SVETOM! Bila je i ostala najpoštovanija knjeginja!

Bila je žena starog kova. U narodu jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih ličnosti XIX veka. Često je govorila da srpske žene treba da se manu bespotrebnog kićenja i da se zadrže u jednostavnosti svojih života.

Kada jedno vreme prođe i nestanu ljudi koji su tom dobu pripadali, ostaju nam tragovi u vremenu da nas na njih sećaju, a čuvari tih sećanja da nam priče iz njihovih života ispričaju. Jednu od tih priča, iz doba kada se Srbija budi i previre, donosimo iz Konaka kneginje Ljubice, gde smo u razgovoru sa kustosom Muzeja grada Beograda Natašom Popovskom oživeli lik hrabre, tragične i među narodom omiljene i poštovane kneginje.

Kneginja Ljubica potiče iz ugledne kuće Vukomanovića, jedne od najuglednijih porodica iz Srezojevaca, iz Rudničkog okruga, dok je knez Miloš pripadao siromašnoj porodici koja se u to doba bavila kalauženjem stoke.

Kada je Miloš želeo da oženi Ljubicu bio je na jednom nižem materijalnom i obrazovnom nivou, ali i u svakom drugom smislu.

Knez je u to vreme opstajao zahvaljujući svom polubratu Milanu Obrenoviću koji je pripadao bogatoj i uglednoj porodici i koji je Miloša u to vreme materijalno pomagao i bio veoma značajan za njegov uspon, što će Miloš znati da ceni i kasnije uzvratiti.

Koliko je porodica Obrenović bila uticajna, govori i to što je Miloš vremenom uzeo njihovo prezime, jer je njegovo po ocu bilo Teodorović. Ljubica je u tom periodu bila velika prilika za siromašnog Miloša i njena porodica nije bila saglasna da se ona uda za siromašnijeg od sebe, tako da se njihovo venčanje desilo po smrti njenog oca, koji je bio glavna prepreka za brak.

Poznato je da je Milan Obrenović, kada ga je Milošev drug u kalauženju stoke, Turčin Ćor-Zuka zamolio da provodadžiše kod Ljubičinog oca i isprosi je za Miloša, rekao: “Pa kako misli on da se ženi kad nema ni kape na glavi“.

Ipak, venčali su se na proleće 1804. godine u vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka u Srbiji. Na molbu tada već vojvode Milana Obrenovića, vođa ustanka Karađorđe će pristati da bude venčani kum Milanovom polubratu Milošu (još uvek u tom trenutku Teodoroviću), dok će im stari svat biti Lazar Mutap.

Kubure za pojasom i odvažnost pred ustanicima

Početak braka Miloš i Ljubica provode u kući Milana Obrenovića u Brusnici. Ljubica se ponašala kao i sve žene tog perioda iz srpskih porodica, kuvala je, radila na imanju, brinula oko stoke i služila supruga za sofrom, za koju je sedala tek nakon što bi mu poljubila ruku, poslužila ga čašicom rakije i nakon čitanja molitve, jela sa njim.

Bila je, kako navodi kustos muzeja Nataša Popovska, žena starog kova. U narodu jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih ličnosti XIX veka. Oblačila se jednostavno, ali je u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, nosila za pojasom uvek dva pištolja. Od njih se neće odvajati sve do 1820. godine. Poznat je događaj kada se u bici kod Ljubića koja se dogodila u Drugom srpskom ustanku, obratila ustanicima koji su krenuli u povlačenje rečima: „Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!“ što je ohrabrilo vojsku, koja je krenula u napad i pobedila.

Odvažna i spremna na borbu, podnosila je svaki teret. Njena hrabrost je bila nesporna, ali ono sa čim nije mogla da se bori i gde je gubila, bila su Miloševa neverstva i ljubomora koja ju je opsedala da je često zbog toga od drugih ljudi bila zloupotrebljena.

A Miloš je, kako je počeo da jača u svojoj moći, počeo sve otvorenije da pokazuje svoja neverstva. Tokom svog života imao je dve javne ljubavnice, Petriju i Stanku, koje su posebnu brigu zadavale Ljubici. Petriju je Miloš doveo iz harema, da služi kneginji. Vremenom, ona će sve više privlačiti kneževu pažnju, čak toliko da su počeli da žive zajedno u kući iz koje se Ljubica odselila, jer je u to vreme, bio sagrađen konak za nju u Kragujevcu. Pošto se sve otvorenije među narodom pričalo da će Petrija postati zvanična knezova supruga, Ljubica se 1819. godine, uputila u staru kuću u Crnuću, da ispita o čemu se radi i tamo zatekla Petriju kako namešta krevete.

„Kome spremaš dve postelje Petrija?“

„Spremam jednu gospodaru, drugu meni.“

„A gde ću ja spavati noćas?“

„Vala Bogu, prostrana je kuća!“

„Zar tako, Petrija?“

„Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao“, drsko je odbrusila Petrija, aludirajući na činjenicu da Ljubica nije rodila muškog naslednika.

„A kad meni Bog nije dao, ja ću tebi dati“, reče Ljubica i dohvati pištolj koji je bio na Miloševom uzglavlju i na mestu ubi Petriju.

Kažu da je knez bio van sebe od besa kada je saznao šta je uradila. Ljubica je nakon ubistva pobegla u Srezojevce svojoj familiji, koja je zapretila pobunom na Rudniku, ukoliko je Miloš bude ubio, pošto je on imao tu nameru.

Međutim, kad je saznao za njenu trudnoću, rekao je „nije krivo to što nosiš pod pojasom, inače bih te ubio“. Spasilo je to što je u tom trenutku bila trudna sa Milanom, kog će roditi u oktobru 1819. godine. Činjenica da je podarila naslednika, umirivalo je Miloša.

Iz veze sa Petrijom, Miloš je imao ćerku Veliku, koju će Ljubica uzeti u svoj dom i gajiti je sa svojom decom, kao svoju ćerku. Na žalost, u to doba deca su često umirala od dečijih bolesti, pa će ona kao i još jedna Ljubičina ćerka, u vrlo kratkom razmaku, preminuti jedna za drugom od boginja.

Kneginja je bila izuzetno vredna, jednostavna i dostojanstvena žena. Bez obzira što je bila iz imućne porodice, nikada se nije pirlitala. Od nakita nosila je burmu i sat sa tankim lančićem. U muzeju su sačuvane njene ukosnice od kornjačevine ukrašene brilijantima i čaša koji predstavljaju jednu vrstu ekskluzive u muzejskoj postavci. Često je govorila da srpske žene treba da se manu bespotrebnog kićenja i da se zadrže u jednostavnosti svojih života.

Mileva Alimpić, koja je lično poznavala kneginju i jedno vreme živela na dvoru, napisala je o kneginji: „Lepa glava, lepo, čisto, vedro lice, krupne smeđe oči, na licu sve pravilno, sve harmonično, čisti tip srpskog naroda, pojava dostojanstvena. Imala je jak glas, rečitost jasna, svaka reč joj je bila značajna – ubedljiva. Odevala se pristojno prema svome položaju“.

Preminula je 26. maja 1843. godine u 58. godini života. Sahranjena je u manastiru Krušedol, na Fruškoj gori.

(Espreso / Sowa Media)