BRUTALNO ISKRENA ISPOVEST ŽENE PODELILA SRBIJU: Ostavila je BEBU u PORODILIŠTU pre više od 20 godina...

Beograđanka Z.M. pre više od 20 godina u porodilištu je ostavila svoju bebu, u potresnoj ispovesti ogolila je svoju dušu, surovo iskreno podelila, sve što je prethodilo tome da donese najtežu odluku u svom životu, ali takva iskrenost se ovde ne prašta...

Komentari koji su usledili na njenu životnu priču dodatno zabadaju nož direktno u srce. Ali ova priča donela je i onu drugu stranu - ispovesti ostavljene dece. Kome je teže, može li se uopšte praviti paralela? Ova priča podelila je Srbiju.

Ne možete biti ravnodušni na vest o tome da je majka napustila svoje dete. Pogotovo kada se radi o tek rođenoj bebi. Većini majki neobjašnjivo je da postoji žena koja ne želi ni da pogleda to maleno biće koje je bilo sastavni deo njenog tela devet meseci. Da jednostavno okrene glavu. Da je izostalo ono da jedva čekaj ga upozna, zagrli, poljubi, oseti taj neopisivi, specifični miris bebe koji budi emocije za koje nismo ni znali da ih imamo... Ali najlakše je mrzeti, osuđivati, biti isključiv i gledati samo kroz sopstveno iskustvo. Na žalost, postoje i drugačije sudbine, i mogu da budu jako bolne.

Kao slučaj ove Beograđanke. Ona je, već poražena svojom sudbinom, shvatila da je za to dete praktično umrla onog dana kada ju je i rodila, kako je to i sama rekla. Prema podacima iz prošlog meseca, 268 mališana u Srbiji čeka na usvajanje, dok oko 800 parova pokušava da usvoji dete. Priča naše sagovornice na žalost nije usamljena, a razlozi zašto se neko odlučio na taj korak često ostaju nepoznanica. Jedno je sigurno, niko iz te priče ne izlazi neoštećen.

Tada mlada Z. M. nije imala mnogo izbora. Mladić sa kojim je zatrudnela ju je ostavio, roditelji su je se odrekli, tetka kod koje je mislila da će naći barem privremno utičište, pravo s vrata je osula paljubu po njoj. Mlada, trudna, bez posla, shvatila je da je sama, da bukvalno nema nikoga, a ni kuda. Šta je ona mogla da pruži tom detetu, pitala se i sama. Ili je ipak mogla? Usledili su osuđujući komentari.

"Šta je tužno? Ovo je samo ružno. Htela da se uda 'na dete', nije uspelo pa 'aj da ga bacimo. Ionako je samo sredstvo. Strašno", jedan je od osuđujućih komentara na potresnu ispovest Z.M.

Dalje su se nizali:

"Tužna odluka? O da. Čim je čekala toliko da kaže i dečku i roditeljima da je trudna. Da prođe vreme za abortus. Možda ideja da kaže što kasnije, pa dečko ostane sa njom. Ovde samo dete ispašta. I pre 20 i 30 godina su postojala kontraceptivna sredsta (tablete, spirala, kondomi). Mogla je koristiti, kao i njen dečko. U celoj priči mi je žao samo deteta. Nikada neću opravdati majku koja ostavi dete. Nikada".

"Samim tim što je pomislila da će se njen tadašnji dečko oduševiti trudnoćom, a nije, govori o tome koliko je ona ustvari bila nerealna, nesposobna, možda čak i socijalno neiteligentna. Tako da je sasvim očekivano da tako nešto sebično uradi".

"Ja te osuđujem najgore što je moguće. U paklu gorela, majka ne ostavlja svoje dete ni iz jednog razloga".

"Super, znači ti nisi imala normalne roditelje, pa umesto da ti je pouka, ti svoje dete ostaviš!? Teško ti je? Treba da te je sramota".

"Fuj! Ona je nečovek".

"Osuđujem". "Osuđujem". "Osuđujem!". "Ja nikada ne bih mogla...". "Ja ne razumem". "Ja, ja, ja...".

Ipak, bilo je dosta i onih koje je cela priča prilično dirnula, kojima je žao i majke i deteta, ali razumeju. Shvataju mnogi i to da je ona bila sama u celoj svojoj priči, te mnogi osuđuju roditelje koji su je se odrekli, roditelje njenog dečka koji su mu dali pare, a on ih joj bacio u lice i rekao: "Abortiraj!", a onda je napustio...

"Ja sam ostavljeno dete..."

A ova priča najviše je pogodila one koji su sami ostavljena deca.

"Ja sam ostavljeno dete i nikada neću razumeti roditelje, posebno majke koje 9 meseci nose bebu u stomaku i onda kada beba dođe na svet, majka je ostavi. Ja sam imala sreće, baka i deka su me čuvali i brinuli o meni. To mnogo boli, da pored živih roditelja budeš siroče. Nikada im to nisam oprostila. Sada imam 57 godina, imam sina, ćerku i unuka za njih bih umrla. Oni su moj celi svet".

"Davne 1993. godine. Kriza, nemaština, iz porodilista u Zvečansku. Odatle u hraniteljsku porodicu sa 10 godina, promenila školu, drugi grad. Završila fakultet, udala se, rodila dvoje dece. Nema noći da ne legnem i da ne razmišljam kako li je moja majka izgledala, da li je posle mene našla sreću"."Nekada je život surov, ali sudbina uvek završi ono što je davno započeto. Iskreno se nadam da će je potražiti".

(Espreso / Blic)