ISPLIVALE ISPOVESTI LJUDI KOJI SU UMRLI, PA OŽIVELI: Svi podelili iskustva, a stravična je STVAR KOJA IH POVEZUJE

Ljudi koji su zvanično doživeli kliničku smrt, pa se uz brojne pokušaje oživljavanja vratili, podelili su svoja iskustva koja su znatno drugačija od onog što prosečan čovek zamišlja ili očekuje. Ono što se može zaključiti iz njihovih priča je da osećaj umiranja svakom isti, pa je on za neke bio umirujuć i prijatan, ali za druge upravo suprotno od toga. Evo nekoliko svedočanstava:

"Imala sam iskustvo kliničke smrti, bila sam mrtva 10-ak minuta. Neki kažu da to što sam osetila nije prava smrt, već da je moj mozak stvarao slike. Ali ja znam šta je to bilo, znam da je to bilo umiranje, odnosno smrt. Nisam imala vizije, ni tunel ni ništa, već samo mrak i osećaj koji me je preplavio. Bila je to neka vrsta blaženstva, smirenja, opuštanja. Ne postoji prava reč koja bi opisala koliko je taj osećaj predivan, i od tada se više ne bojim smrti."

"Iako sam mogla savršeno dobro da čujem zvuk monitora za rad srca, užurbanost ljudi oko mene, pokušaje oživljavanja i panične glasove, ništa nisam osećala. Bilo je kao da spavam dubokim snom, upravo je tako bilo".

"Kako sam tonuo u stanje bez svesti, osećao sam da mi je jako hladno, ali da sam opušten. Nisam imao potrebu za disanjem, nije bilo nikakvog straha ili boli bilo kakve vrste, samo potpuni mir. Sve se samo postepeno zatamnjivalo dok nije nastao potpuni mrak."

"Imala sam osećaj kao da me nešto podiže, ali kao da postoji neki smer u kom idem, ali bez osećaja da letim ili nemam tlo pod nogama. Osećala sam kao da udišem. Pokušala sam da pogledam ka dole i da vidim sebe, jer je osećaj bio kao da sam se odvojila od svog tela, ali nisam mogla ništa da vidim."

"Ovo iskustvo me šokiralo, ali nisam bio uplašen. Osim toga, nisam se osećao kao da sam sam ili idem u nepoznato, iako nije bilo nikog oko mene, ali kao da sam osećao da nisam sam, da mogu da razgovaram s drugima."

"Poslednje čega se sećam je da želim da budem negde drugde i onda kao da sam se odjednom pojavila tamo, kao da sam u snu u kojem bilo šta da zamislim mogu da ostvarim. To me ispunilo srećom."

"Samo mrak, krhkost i ranjivost i ništa oko mene. Nije me bolelo, nisam se plašlila, ali bilo je naprosto previše ništavila što me preplavilo tugom. Posle, dok sam ležala na intenzivnoj nezi, osećala sam se kao da sam ponovno rođena i da sam dobila drugu šansu".

"Nakon nekoliko minuta u kojima se ne mogu setiti niti osećaja niti ičeg vizuelnog, ispred mene se stvorila moja rođaka koja me je nazvala dečjim nadimkom koji nisam čula 40 godina. Samo mi je rekla - vraćaj se. Dok sam pokušavala da se okrenem da vidim gde moram da idem, odjednom se sve ubrzalo i nisam videla ništa, sve dok nisam otvorila oči na bolničkom krevetu."

"Nije bilo jarkog svetla, nije bilo Isusa. Postojao je samo sveopšti osećaj prihvatanja stvarnosti i konačnosti, poput završavanja knjige. Osećao sam kako mi život i sopstvene misli izmiču, a telo mi preplavljuje umor. Prvo sam izgubio osećaj dodira, potom sluha, a na kraju vida. Potom su mi misli postale premutne, nisam mogao da ih razaberem."

(Espreso)