IZ OVOG RAZLOGA RADE ŠERBEDŽIJA JE ZAUVEK PROTERAN IZ BEOGRADA! Zanemećete zbog ISTINE

Jedan od najvećih Jugoslovenskih glumaca Rade Šerbedžija, otkrio je zašto je napustio Beograd i šta bi voleo da radi kada bi se vratio.

Slavni glumac s holivudskim pedigreom Rade Šerbedžija i pozorišna rediteljka Lenka Udovički svojevremeno su u intervjuu za Gloriju rekli da bi rado na Adi Ciganliji ili Kalemegdanu izveli svoje predstave, uprkos tome što su srpsku prestonicu napustili posle pretnje pištoljem.

Kao Srbin rođen u Hrvatskoj u kojoj je završio škole i formirao se kao umetnik, Rade je početkom 90-ih kad su topovi nadjačali klavire i violine došao u Beograd, gde je živeo skoro dve godine, sa Ljubom Tadićem osnovao pozorište i upoznao svoju životnu ljubav, rediteljku Lenku Udovički. Planovi o životu u našoj prestonici rasturili su se jedne noći u paramprčad. Iako su do sada izbegavali da govore o toj temi, Rade i Lenka su odlučili da otkriju zašto su morali da napuste Beograd.

- Rade je čovek od integriteta. Nije hteo da se svrstava na bilo koju stranu. Raspala se država u kojoj je rođen i živeo. Sve smo to doživljavali veoma emotivno – kaže Lenka Udovički, rođena Beograđanka s diplomom pozorišne režije s Fakulteta dramskih umetnosti. - Išli smo kolima Dubrovnika i videli spaljeni cavtat i okolna mesta. Bilo nam je teško. Bila sam tada u drugom stanju s Ninom, našom prvom kćerkom. Rade je po povratku Beograd o tome javno govorio na Studiju B. Nije hteo da ćuti. Takav je. Ono što misli i oseća, saopšti bez obzira na posledice. Nisu mu zaboravili. Iako je Beograd bio njegov izbor i želja, morao je da ga napusti posle jednog grubog napada. Rade je s nekoliko prijatelja, među kojima je bila i njegova studetkinja Branka Katić, otišao u Nanu da proslavi rođenje kćerke Nine. Te noći je jedan čovek potegao pištolj na njega. Svašta mu je rekao, vređao. Možete zamisliti šta se sve tu događalo. Sutradan je Rade otputovao u Ljubljanu gde je s Ratkom Poličem Racom igrao predstavu u Cankarjevom domu. Pozvao me je i rekao da moram da dođem u Ljubljanu. O napadu i potezanju pištolja nije mi rekao ni reč. Osećala sam da se nešto krupno dešava.

Sa tek rođenom Ninom u naručju Lenka je krenula u završavanje administrativnih obaveza. I tada je porodica Šerbedžija shvatila kakvog prijatelja ima pored sebe.

- Morala sam prvo upisati Ninu u knjigu rođenih, a zatim joj izvaditi pasoš. Sa mnom je krenuo divni Ljuba Tadić. “Imaš li Ljubo neku vezu u opštini i policiji”, upitala sam ga naivno. “Nemam. Valjda će me neko prepoznati”, rekao je božanstveni Ljuba. Sve vreme je bio sa mnom. Zahvaljujući njemu upisala sam Ninu u knjigu rođenih, a zatim u Ljermontovoj dobila pasoš. Kako nije bilo letova između Beograda i Ljubljane, krenula sam vozom u Skoplje gde je još funkcionisao avio saobraćaj. Sećam se te jezive scene puste železničke stanice. Nigde žive suiše. Voz za Skoplje je kretao u ponoć, a u 15 vagona je bilo možda desetak putnika. Na stanicu su me ispratili mama, sestra i Ljuba. Nina je imala svega šest dana. Rade mi je tek u Ljubljani ispričao šta se dogodilo i zašto smo morali otići. Bezveznjaci su dali sebi za pravo da napadnu čoveka. Nije to jedini napad na Radeta. Preživeo je još mnogo toga. Slične stvari su se dešavale i kad smo se preselili u Rrijeku. To je trajalo sve do pre nekoliko godina. Napadali su ga verbalno gde su stigli, pretili. Isti ti bezveznjaci samo s drugim nacionalnim obeležjima. Nije im bilo jasno da je rade čovek sa snažnim moralnim integritetom koji se neće savijati bez obzira na posledice.

Danas kad iza sebe ima više od 30 holivudskih hitova, Šerbedžiju bi svi da prisvoje. S jednakim žarom svojataju ga oni koji su ga do juče napadali. Mada ima puno pravo da zameri mnogima, Rade to ne čini. Naprotiv. Svima pruža ruku. Njegov intelektualni integritet nije narušen besmislenim podelama, prebrojavanjem krvnih zrnaca i nacionalnim DNK analizama.

- Voleo bih da se u Beogradu prikažu predstave koje radimo na Brionima. Mislim da bi “Šekspir letnje noći – varijacije” bio idealan za Adu Ciganliju – smatra Rade Šerbedžija. - To je prostor gde bi ova predstava mogla da se realizuje u usvim svojim kapacitetima. I Kalemegdan je divnoi mesto za teatar. Zamislite kako bi se Šekspir igrao na tim zidinama bogate istorije. Voleo bih, nego šta, da dođemo u Beograd i predstavimo šta to radi Ulysses.

Lenki nedostaje rodni Beograd. Često mu se vraća u snovima.

Sanjam Čuburu, Topčidersko brdo, predele grada u kojima sam živela. Posećujem ga jednom-dva puta godišnje. Premalo ili dovoljno, ne znam ni sama. Grad se promenio. Nije to više mesto iz moje mladosti i detinjstva. Nema ljudi koje sam volela. Mnogi su nas napustili i svaki odlazak sam odbolovala sa Radetom. Strašno me je pogodila smrt Vlade Divljana. Rasla sam uz njegovu muziku, a sad ga nema. Kako je to nepravedno.

I Radetu teško padaju rastanci. Ispartio je mnoge prijatelje i kolege.

Žao mi je što Beograd posećujem češće zbog sahrana nego rođenja. Nedavno je otišao moj mili Gaga. Voleo sam ga. Mnogo. Uvek je izgledao kao da ima 37-38 godina. Uopšte mu ne podilazim kad to kažem. On je bio najveći predstavnik donhuanizma. Znate li šta je donhuanizam? Nije to osvajanje žena i raskalašan život. Donhuanizam je samotnjački život, iako ste stalno u društvu. Isti takav je bio i Arsen Dedić. Svi veliki su donhuanisti.

(Espreso)