OVO BRAĆA SU UŠLA U ISTORIJU ZLOČINA: Jedan je sa 7 godina postao ŽRTVA, a evo šta se desilo sa DRUGIM - HOROR!

Četvrtog decembra 1972. za sedmogodišnjeg Stivena Stajnera čuo je ceo svet. Njegova fotografija se smenjivala na naslovnim stranama novina, radio stanice su izveštavale o nestanku dečaka, a utučeni roditelji se nadali da će se ipak vratiti kući iz škole. Agonija se nastavila narednih sedam godina, a Stivenov stariji brat Keri (11) je te vesti podnosio onako kako je samo on znao.

Prvog marta 1980. godine u policijskoj stanici grada Jukaja pojavila su se dva dečaka, jedan od njih je progovorio, tvrdeći da je upravo pobegao iz kuće u kojoj je punih sedam godina držan u zatočeništvu, fizički i seksualno maltretiran i policajcima je odmah bilo jasno o kome je reč.

"Denis Gregori Parnel"

Popodne četvrtog decembra 1972. godine, na putu do kuće, Stivenu (7), jednom od petoro dece Stejnerovih, je prišao čovek po imenu Ervin Edvard Marfi, kojeg su oni koji su ga poznavali, opisivali kao čoveka od poverenja, naivnog i prostodušnog, zbog čega je, između ostalog, zapao za oko i Kenetu Parnelu, čoveku koji je tu noć zarobio Stivena i mučio ga narednih sedam godina.

U tom, prvom susretu Marfi se dečaku predstavio kao predstavnik crkve, tražeći donaciju. Potom ga je upitao da li su njegovi roditelji religiozni i da li bi bili voljni da poklone nešto crkvi, na šta je dečak naivno potvrdno odgovorio i pristao da Marfija odvede svojoj kući.

Marfi je tada zaustavio automobil koji je vozio Parnel i zajedno sa njim odveo dečaka u Parnelovu kolibu u obližnjoj dolini, uprkos njegovom protivljenju. Već te prve noći počelo je uznemiravanje, a trinaest dana kasnije, 17. decembra, Parnel je počeo da siluje Stivena. Nakon što je dečak ponavljao da želi da ide kući, Kenet je smislio objašnjenje - govorio je Stivenu kako je on postao njegov zakonski staratelj, jer njegovi roditelji ne mogu sebi da priušte da imaju toliko dece i da njega više ne žele.

Narednih nekoliko godina, Parnel je dečaka zvao Denis Gregori Parnel i tako ga upisivao u različite škole, predstavljajući se kao njegov otac, budući da su se često selili širom Kalifornije. Parnel je dečaku već tad dozvoljavao da pije, da dolazi i odlazi u kuću kad god poželi, što je Stivenu ostavljalo dovoljno prostora da pobegne, ali dečak nije znao kako to da učini.

Parnel, ipak, tokom sedam godina, koliko je držao Stivena u zatočeništvu, nije bio jedini njegov zlostavljač. Kada je imao devet godina, sa njima je živela i Barbara Matijas, koja je u devet navrata silovala dečaka, a nedugo zatim, Parnel je uz njenu pokušao da pronađe i svoju drugu žrtvu. Ta akcija, na sreću drugog dečaka, bila je neuspešna.

Bekstvo

Kada je Stejner ušao u pubertet, Parnel je poželeo mlađu žrtvu. Posle nekoliko neuspelih pokušaja otmica koje je, kako će se kasnije ispostaviti, baš Stiven sabotirao, 14. februara 1980. godine Parnel i njegov prijatelj Rendal Šon Pjurman kidnapovali su petogodišnjeg Timija Vajta u Jukaju.

Četrnaestogodišnji Stiven je tada prelomio - vratiće Timija njegovim roditeljima. 1. marta 1980. dok je Parnel bio na poslu, Stajner je držeći Timija za ruku, pobegao iz njegove kuće i otišao u policijsku stanicu. Do zore sledećeg dana, Parnel je uhapšen pod sumnjom da je oteo oba dečaka, a kada je policija otvorila njegov dosije, pronašla je presudu za sodomiju iz 1951. godine.

Oba deteta su tada vraćena roditeljima, a Parnelu je osuđen na sedam godina, ali je pušten uslovno nakon što je odlužio pet. Za brojne seksualne napade na Stejnera i druge dečake, Stejner nikada nije osuđen, jer je okružni tužilac odbio to odbio, pravdajući se da su se desili na mestima koja su van njegovog kruga delovanja.

Marfi, koji je učestvovao u Stivenovoj otmici, u sudnici je rekao da je pomogao Parnelu jer mu je ovaj obećao "da će dečaka odgajati u religioznom duhu, a Barbara Matijas je tvrdila da nije znala da je "Denis" otet.

Parnelova zlodela dovela su i do promene zakona "kako bi dozvolili uzastupne zatvorske kazne u sličnim slučajevima otimice".

Povratak

"Vratio sam se skoro kao odrastao čovek, a moji roditelji su me još posmatrali kao svog sedmogodišnjaka. Bilo je bolje kada su prestali da me uče osnovnim stvarima. Sve se promenilo. Ponekad ne znam da li je uopšte trebalo da se vratim kući", izjavio je zbunjeni Stiven te 1980. godine za medije, nakon teškoća u prilagođavanju životu kod kuće, budući da mu je kod Parnela bilo dozvoljeno da pije, puši i izlazi, iako je za to morao da plaća visoku cenu.

Stejner nikada nije progovorio o detaljima seksualnog zlostavljanja, niti je prihvatio dugotrajno psihološko savetovanje, što je pravilo tenziju u porodičnoj kući, iz koje je na kraju i izbačen.

Godine 1985. se oženio 17-godišnjom Džodi Edmondson sa kojom je imao dvoje dece, radio je sa grupama za otmicu dece i propagirao njihovu bezbednost, govoreći o svom iskustvu. 16. septembra 1989. godine zadobio je smrtonosne povrede pri padu sa motora, kada se sudario sa automobilom. Stivenovoj sahrani je prisustvovalo pet stotina ljudi, sa Timijem Vajtom na čelu ožalošćene kolone.

Početkom 1989. godine o Stivenovoj otimici je snimljena i miniserija "Zovem se Stiven", koja je kasnije objavljena i kao dugometražni film i to nije bilo jedino ostvarenje inspirisano Stejnerovim iskustvom.

Keri Stejner

Deset godina nakon smrti Stivena Stejnera, još jedan Stejner je počeo da puni naslovnice novina. Bio je to Keri, Stivenov stariji brat, osuđeni serijski ubica.

Godine 1997. Keri Stejner je angažovan kao majstor u motelu u El Portalu u Kaliforniji. Dve godine kasnije u prtljažniku njegovog automobila pronađeni su ugljenisani ostaci dve žene. Potom je u policijsku stanicu stigla poruka sa mapom na kojoj je naznačena lokacija treće žrtve, a kada su istražitelji stigli tamo, otkrili su posmrtne ostatke još jedne žene kojoj je prerezan grkljan.

Detektivi su počeli da intervjuišu zaposlene u motelu, gde su prve tri žrtve boravile neposredno pre smrti. Jedan od tih zaposlenih bio je Stejner, ali u tom trenutku nije smatran osumnjičenim jer nije imao kriminalnu istoriju i ostao je miran tokom policijskog razgovora. Međutim, kada je pronađeno obezglavljeno telo Džoi Rut Armstrong, očevici su rekli da su videli Kerijev automobil, što ga je dovelo do glavnog osumnjičenog.

Tokom ispitivanja, Stejner je šokirao agente kada je priznao ne samo ovo ubistvo, već još tri, kao i slanje mape za pronalaženje tela. Stejner je nakon hapšenja tvrdio da je maštao o ubijanju žena od svoje sedme godine, mnogo pre otmice njegovog brata.

D bi izbegao smrtnu kaznu, Keri se izjasnio krivim za ubistvo sa predumišljajem, za ubistvo prvog stepena, otmicu koja je rezultirala smrću i pokušaj teškog seksualnog zlostavljanja sa, takođe, smrtnim ishodom.

Tokom izricanja presude, Stejner je zaprepastio sudnicu kada se iznenada rasplakao i izvinio se. Ipak, kada je dospeo na državni sud, za sve je pokušao da okrivi svoje zdravstveno stanje. Njegovi advokati su tvrdili da je porodica Stejner imala istoriju seksualnog zlostavljanja i mentalne bolesti, koja se manifestovala ne samo u ubistvima, već i u njegovom opsesivno-kompulzivnom poremećaju. On je ipak proglašen uračunljivim i osuđen po tri tačke optužnice za prvostepeno ubistvo sa posebnim okolnostima i jednoj tački za otmicu od strane porote 27. avgusta 2002. godine. Nakon što je osuđen na smrt zbog brutalnih ubistava, Keri je od 2002. godine smešten u Centar za prilagođavanje u zatvoru San Kventin u Kaliforniji. Ipak, do njegovog pogubljenja nije došlo zbog neprimenjivanja zakona o smrtnoj kazni u toj državi.

(Espreso/Blic)