UMRLA JAGODA BUIĆ!

Jagoda Buić Vuttke umrla je u 93. godini, u svom domu u Veneciji. Ranije je dugo bila bolesna i teško se kretala. Bila je najveći majstor tapiserije na ovim prostorima i jedan od najvećih umetnika, izlagala je u najznačajnijim svetskim muzejima širom sveta, a da tapiserija bude njen glavni izraz odlučila je još šezdesetih godina. Njen životni moto je bio: „Sve što sam uradila, uradila sam uprkos. Ako sam plivao, plivao sam uzvodno. Jer ako te struja nosi, kao da nisi...“

Rođena je u Splitu 1930. godine, diplomirala na Akademiji u Beču, a potom se školovala za filmsku scenografiju u čuvenoj Cinecitti u Rimu i kostimografiju u Centru za umetnost i kostimografiju u Veneciji. Među mnogim muzejima, izlagala je u pariskom Muzeju moderne umetnosti. Prvu izložbu imala je 1956. godine. Kritika je znala da ceni njen rad. Dobila je nekoliko međunarodnih nagrada za svoj rad, među kojima su Gran pri na bijenalu u Sao Paulu, kao i Uneska nagrada za zasluge u oblasti likovne umetnosti. Šezdesetih godina prošlog veka, uz pomoć bosanske krojačice, napravila je prvu tapiseriju. Bavljenje umetnošću, smatrala je Jagoda Buić Vuttke, bila je Bogom dana privilegija.

Razgovarali smo nedavno, pre nekoliko meseci, kada mi je rekla da ima veliku želju da joj napravi muzej u Splitu, njenom rodnom gradu. U ime ove umetnice, njen sada pokojni suprug Hans Vutke, svojevremeno potpredsednik Svetske banke, ostavio je novac za izgradnju muzeja u kome bi se nalazila njena dela. Krajem prošle godine njeni radovi bili su izloženi i u Centru Pompidu u Parizu, gde je bila među najznačajnijim autorima. Kako mi je rekla na poslu: „Kako sam često u Parizu, imala sam druge planove sa Boburom, o ovoj izložbi sam obaveštena bukvalno u poslednjem trenutku.

Reč je o delu Partage de la Nuit, deo noći, koji Jako mi se sviđa i trenutno se nalazi u engleskoj galeriji, koja ga je pozajmila za izložbu, možda ga ne bih izabrao, ali, kažu mi, dobio je mnoge pohvale i, sujetan kao što je svaki umetnik sujetan , tešim se. kojima se delo percipira nije odao moju prevagu“.

Rekla mi je da ne može da uživa u pohvalama koje je dobila iz Pariza: "Ja to zovem ljutim kosmičkim zrakom koji me prolazi. Svi moji prijatelji su preminuli, Tonko Maroević, Joško Juvančić, Vladimir Veličković i mnogi drugi". Tokom razgovora čita mi pesmu koju je nedavno napisala za Edu Murtića, a koja počinje slikom velikog crnog orla sklopljenih krila. „Nažalost, nisam mogao da dođem na izložbu u Zagreb, posvećenu stotoj godišnjici njegovog rođenja, pa sam napisao pesmu i poslao je njegovoj udovici Goranki Vrus Murtić. Uvek sam voleo da razgovaram sa Edom, bio je tako elokventan. „.

Dok smo razgovarali, bila je u Dubrovniku, u kući iz koje se pruža pogled na Lovrijenac: „Dubrovnik je za mene ritual. Nažalost, u situaciji sam da gledam u more u koje sam zaljubljena. terasu. Sećam se mnogih trenutaka, uključujući i film koji je snimljen o mojoj strasti prema moru, u kojem skačem sa čamca. Sada mogu samo da uživam u moru sa pogledom".

Krajem jeseni otišla je u svoju kuću u Provansu, slikara Anselma Kifera i svojevremeno modnog dizajnera Pjera Kardena, gde su bile njene brojne papirne skulpture, na kojima je radila u velikim količinama.

U poslednje vreme se ne bavi toliko tapiserijom, sve češće je dizajnirala radove od papira, znala je i da ih izloži, na primer ciklus „Carta canta“, kojim je objasnila: „Moj dijalog sa papirom počinje i završava se u samoći.Prišao sam neopterećen bilo kojoj postojećoj tradiciji, jer odbačena kartonska kutija i omot imaju svoju poetiku.Pre leta sam ostavio u svom ateljeu u Provansi šest formata od oko četiri i po metra na temu izbeglica. i njihovu nesreću, koja je tema koja me proganja. Radovi se zovu 'Lampeduza', 'Bekstvo', 'Seobe'" govorila je o papiru. Uvek se lepo izražavala: "papir je medij koji izlazi iz dlana. ruke i to lako sledi brzu misao. Čovek je u dosluhu sa papirom hiljadu godina. Ako nađete pravi jezik, papir vas sluša, bilo da je u pitanju ljubavno pismo ili rođendanski paket. Ima svoje dostojanstvo, ali u isto vreme i svoju krhkost i zato ga treba poštovati...

Nastanila se u Bonijeu, selu na jednom od brda masiva Luberon u unutrašnjosti Provanse, okružena prirodom i mnogim životinjama.

Sa Zdravkom Zimom je pregovarala i o knjizi, kako mi je rekla: „Da, stalo mi je da bude napisana, odnosno da je on napiše. Da sadrži razgovore, život. Kasnije mogu da kontekstualizujem svoj život u na drugačiji način.Ali verujem da bi Zima to dobro opisao.Imao sam taj jedan nemir,radoznalost,ceo život.Izbačen sam svojevremeno iz gimnazije.U Beču sam ipak bio najbolji đak pa po preporuci ambasadora počela sam da živim u Parizu. A za muža sam se udala posle dva meseca zabavljanja“. I ostali su zajedno do kraja njegovog života.

Budimir Lončar ju je upoznao sa suprugom, investicionim bankarom: „Pitao me je da li može da večera sa nama. Kada je ušao, video sam najlepšeg čoveka na svetu. Ispostavilo se da je bio i izuzetno pametan i pažljiv. . Ja sam imao sreće." ona mi je rekla. Pošto je Hans Vutke bio potpredsednik Svetske banke, otišla je sa njim u Ameriku, ali su se onda vratili u Evropu, družili se sa mnogim protagonistima tog doba, na primer, sa bivšim francuskim predsednikom Žakom Širakom, ona i njen muž. družili na Age jahti Khan...

Mnogi su pozitivno govorili o njenom radu, monumentalnim tapiserijama, vrsti umetnosti koju ste morali da doživite uživo da biste mogli da ih cenite. Između ostalih, Z. Kržišnik je pisao: „Svojim tapiserijama i scensko-kostimološkim projektima stvorila je svoj, nezamenljiv i zaokružen svet, koji je – uprkos svom njenom pobedničkom eksperimentisanju – ukorenjen u duboko elementarnom, arhaičnom razumevanju suštinskog. stvari života... Ona prodire u strukturu samog tkanja, daje mu autonomiju i uspostavlja tapiseriju kao nov, samostalan umetnički izraz“. Pored tapiserija uradila je preko 150 scenografija i kostima, a čak se jednom okušala i u režiji, u režiji Ričarda III, rekla je da je uvek težila totalnom dizajnu. Ivo Pogorelić često je prepričavao njenu izjavu da svakome s vremena na vreme stigne zlatna kočija. Kolekcionar umetnosti i bankar Tomislav Vuić citirao je izjavu da bankari uvek govore o umetnosti, a umetnici o novcu.

(Espreso / Jutarnji list)