ISTORIJA SRBIJE
SPOMEN-KOSTURNICA U LAZAREVCU! Crkva Svetog Dimitrija čuva Kolubarsku bitku od zaborava
Spomen-kosturnica je jedinstven primer humanosti jednog naroda koji sa svojim poginulim vojnicima sahranjuje i neprijateljske uz jednake počasti
U panorami Lazarevca nalazi se crkva Svetog Dimitrija, podignuta na uzvišenju iznad samog gradskog jezgra. Ova prekrasna crkva u svojoj kripti čuva kosti i sudbine više desetina hiljada srpskih, ali i neprijateljskih, austrougarskih vojnika, stradalih u Kolubarskoj bitci, najvećoj i najznačajnijoj u Velikom ratu.
Spomen-kosturnica je jedinstven primer humanosti jednog naroda koji sa svojim poginulim vojnicima sahranjuje i neprijateljske uz jednake počasti.
Velo je važno da poznajemo svoju istoriju i da poštujemo kulturs i istorijska dobra koja naša lepa Srbija ima. Upravo je crkva Svetog Dimitrija koja se nalazi u Lazarevcu i u kojoj je i spomen-kosturnica stradalih vojnika mesto koje turisti u ovom gradu ne zaobilaze.
Građena je od 1938-1941. godine. Na preseku krakova krsta uzdiše se glavna kupola, dok se nad krakovima krsta uzdižu četiri manje kupole. U kupoli nad zapadnim pročeljem smešten je zvonik. Crkveni ikonostas uradio je 1940. godine jedan drugi ruski emigrant, slikar Pimen Sofronov. Tokom okupacije jedan nemački oficir, koji je verovao da tu leže kosti i njegovog oca, ponudio se da se crkva obnove, ali su to crkvene vlasti odbile.
Borba na Kolubari (Suvoborska bitka) vođena je od 16. novebra 1914. godine, kada je srpska vojska iza sebe imala balkanske ratove i Cerski borbu. Brojčano trupe su bile izjednačene, ali ne i po opremi i ornosti za sukobe.
Komandant austrougarskih snaga, general Oskar fon Poćorek, komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima:
“Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu“.
Naime Poćorek je očekivao da će većina srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi.
Vrhovni komandant austrougarske vojske je nadvojvoda Fridrih fon Habzburg, a načelnik štaba Vrhovne komande Konrad fon Hacendorf. Ukupna jačina austrougarske vojske iznosila je oko 400.000 vojnika i 400 topova.
Uoči Kolubarske bitke srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.
Prva armija je bila jačine 54.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Živojina Mišića. Užička vojska, Šumadijska divizija drugog poziva pukovnika Dragutina Milovanovića, Užička brigada pukovnika Ivana Pavlovića i Limski odred pukovnika Jevrema Mihailovića. Užička vojska bila je jačine 32.000 vojnika, 55 topova i 15 mitraljeza, pod komandom generala Vukomana Aračića.
Odbrana Beograda, tri puka drugog i trećeg poziva i dva eskadrona konjice, jačine 19.000 vojnika, 47 topova i 10 mitraljeza, pod komandom generala Mihaila Živkovića.
Uprkos svemu, svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.
Na pozornicu u tom teškom trenutku za srpsku vojsku, stupa jedan od najvećih srpski vojskovođa, nekoliko puta penzionisani general Živojim Mišić. Preuzevši komandu nad Prvom armijom od ranjenog Petra Bojovića, Mišić uspeva da okupi i motiviše rasute i iznemogle trupe. Uspostavivši komandni lanac Mišić protiv volje vrhovne komande i regenta Aleksandra povlači svoje jedinice na liniju Kolubara-Suvobor-Ljig, žrtvojući prestoni grad.
"Izgubljena volja za borbom, poremećaj u disciplini, premorenost, apatičnost prema ratu , sve je to sad iščezlo. Sve je bilo spremno da krene napred, zaboravljajući dotadašnje patnje i mnoge druge oskudice", izvestio je Mišić Vrhovnu komandu.
Popuna oružane sile vrši se iz redova srednjoškolaca, u istoriji čuvenih kao 1.300 kaplara. Najviše ih je bilo iz čačanske gimnazije. Za te mladiće, vojvoda Mišić rekao je da su vratili moral srpskoj vojsci, doprineli pobedi u Kolubarskoj bici, u kojoj je njih 400 izginulo i danas počivaju u spomen-kosturnici u Lazarevcu.
Taktičkim uzmakom, Mišić je dobio na vremenu i dočekao pošiljke artiljeriske municije, koja je često bila neadekvatna za srpsko naoružanje.
„Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu“.
Trećeg decembre osokoljene srpske jedinice Prve armije kreću u energičan protunapad, razbijaju austrougarsku V i VI armiju, i odlučno ih proteruju preko Drine u Bosnu. Tom prilikom srpske snage zarobile su preko 40 hiljada austrougarskih vojnika, oslobodile Beograd, a heroj ove bitke Živojin Mišić dobio je čin vojvode. Borbe su završene 15. decembra 1914. godine.
Ovaj poraz je bio Čehu, Poćoreku bio treći za redom u njegovoj vojnoj karijeri. Prvi je bio 28. juna 1914. god. u Sarajevu, prilikom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bio je u automobilu sa prestolonaslednikom. Drugi, pak u avgustu mesecu iste godine i porazu u bici na Ceru, a treći na Kolubari. Sam austrougarski car posle Kolubarske bitke izjavio je:
“Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“.
Poručivali su mu da izvrši samoubistvo, da se obesi. On im je na to poručio:
„Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“.
Osim što je bila najveći vojni trijumfu novijoj istoriji, koji se pročuava na visokim vojnim školama po pitanu strategije, ova bitka je ogledalo beskrajnog rodoljublja i plemenitosti srpskog naroda. Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske.
U ovoj bici poginulo je 20 hiljada srpskih i 30 hiljada vojnika austrugarske carevine. Spomen-kosturnica je jedinstven primer humanosti jednog naroda koji sa svojim poginulim vojnicima sahranjuje i neprijateljske uz jednake počasti. Žrtve nisu brojane, ali kosti zauzimaju prostor od 39 metara kubnih.
Lazarevačka kripta je obnovljena i izmenjena između 1961.-1964. godine pod rukovodstvom arhitekte D. St. Pavlovića, kad aje prostor kripte podeljen na tri dela i kada su se radnici borili s podzemnim vodama. S obzirom na grobnu namenu ovog prostora prostor iznad sarkofaga oplemenjen je oplatom od crvenog granita, a svaka strana ima po 21 crnu ploči s upisanim armijskim pukovima. Na listu spomenika od izuzetnog značaja upisana je 1966. godine.
Pred proslavu pola veka blistave pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu, po naredbi tadašnjeg funkcionera Jovana Veselinova, u mermeru uklesana brojka od 250.000 srpskih vojnika učesnika u Prvom svetskom ratu prepravljena je na 120.000. Prepravka je napravljena na brzinu pa se sada vide - obe brojke. Ovaj falsifikat do dana današnjeg nije ispravljen.
Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Gradske opštine Lazarevac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove Gradske opštine Lazarevac.
(Espreso)