ISPLIVALA TAJNA DEJANA STANKOVIĆA KOJA SE KRILA GODINAMA: Nećete moći da poverujete ŠTA JE RADIO KAO MLADIĆ

Sada već bivši trener Crvene zvezde, a sadašnji Sampdorije, Dejan Stanković je imao zanimljivo detinjstvo i odrastanje u Beogradu, a uloga roditelja u njegovom životu je bila neprocenjiva.

Dejan je rođen 11. septembra 1978. godine u Beogradu. Otac Borislav, mehaničar, igrao je fudbal u OFK Beograd. Majka Dragica, časovničar u "Insi", pre udaje bila je centrafor ŽFK Sloga. Živeli su u istoj zgradi u Zemunu, ali su se upoznali tek na fudbalskom terenu. Dejan ima mlađeg brata Sinišu.

- Roditelji nisu propuštali moje utakmice. Mama je zapisivala svaki meč, najpre rukom, a posle su počeli i isečci iz novina. Podrška je neverovatna stvar, to shvatiš tek kasnije kroz karijeru.

Jedna zanimljiva priča je vezana za njegovo rano detinjstvo...

Deda po majci koji je živeo u Zemunu upisao ga je na foklor u KUD "Branko Ćopić", kako bi ga sklonio sa ulice.

Dok su mu mama i tata radili, taj deka i baka, poreklom od Papovića iz Nikšića, čuvali su njega i brata. Kad je baka preminula, na njegov 34. rođendan 2012, došao je iz Milana, na sahranu.

- Već u pola šest uveče morao je da bude na treningu… Kao mali je govorio babi da će nositi krst, to je u njegovom životu bilo važno - ispričala je Dekijeva mama.

OBRAZOVANJE

U Zemunu je završio osnovnu (,,Gornja varoš”) i srednju školu (Saobraćajno-tehnička).

- Bio sam klinac i nisam uradio zadatak. Roditelje sam slagao da jesam. Kad su me ‘provalili’, dobio sam batine od oca. Ipak, nije bilo strašno jer je tata uvek bio blaži. Majka je oštrije nastupala i od nje sam dobijao batine za mnoge klinačke gluposti… Nikad nisam mogao da idem na organizovane ekskurzije zbog obaveza prema fudbalu. Bilo mi je žao kad svi odu a ja ostanem sam s loptom. Na kraju mi se to odricanje isplatilo…

Legendarni as je jako pobožan, pa bi se pre početka svake utakmice prekrstio. Dok je igrao u Zvezdi, petkom je išao u crkvu Ružica.

Već godinama sa svojom Fondacijom ,,Dejan Stanković za Srbiju” pretvara patriotizam iz reči u dela. Samo on zna koliko puta je pomagao onima kojima je pomoć neophodna.

Prve prave kopačke, čuvene "Adidasove" "copa mundial", poklonio mu je stric. Imao je 12 godina kad je iz Teleoptika trebalo da pređe u Crvenu zvezdu.

- Šorts mi je preklapao štucne, bio sam najmanji i najmlađi u timu.

Tad još nije znao čime će se baviti u životu, jer je voleo folklor, a i zbog iskustva u FK Zemun, gde su 1989. procenili da je netalentovan.

Ipak, 1990. odazvao se Zvezdinom pozivu i u tom klubu je prošao sve kategorije, od petlića do prvog tima u kome je debitovao 11. februara 1995. protiv OFK Beograd, čiji kapiten je bio Zvezdan Terzić, sadašnji generalni direktor crveno-belih.

Iste godine postigao je prvi gol u crveno-belom dresu, protiv Budućnosti iz Podgorice. U Kupu pobednika kupova 1996/1997, u meču protiv nemačkog Kajzerslauterna, zatresao je mrežu sa oko 20 metara, dao još jedan gol u produžetku utakmice, iz voleja sa ivice šesnaesterca. Ta utakmica bila je odskočna daska za njegovu karijeru.

O "čudu od deteta" koje je punoletstvo proslavilo u avionu za Nemačku, pričala je cela fudbalska Evropa, ali su najkonkretniji bili Italijani, koji su za Dekija iskeširali u ono vreme rekordnih 24 miliona maraka, i Deki se 1998. zaputio u Rim i Lacio. Zamalo što nije izgubio svest kad je prvi put ušao u svlačionicu.

- Sreća pa sam imao jake noge… Igrao sam sa neverovatnim imenima, sa neverovatnim igračima, u jednom klubu koji je rastao iz dana u dan. Smatram da smo i malo osvojili koliko smo bili dobri. Zahvalan sam predsedniku Kranjotiju na poverenju. Pamtim kad je rekao: ‘Eto, potrošio sam tolike pare za nekog klinca koga uživo nisam ni video’. Posle toga je ostalo da se sam trudiš, da radiš, da poštuješ pre svega sebe i protivnika, trenere, kolege, jer se svaki rad isplati

.U večnom gradu debitovao je pogotkom protiv Pjaćence. Hrabar, vođen parolom "poštovanje svima, strah ni pred kim”, vrlo brzo se izborio za mesto u veznom redu u kojem su igrali Huan Sebastijan Veron, Pavel Nedved i Matijas Almeida.

Doneo je Laciju titulu šampiona Italije posle 26 godina i još pet trofeja, a naši zaljubljenici u najvažniju sporednu stvar na svetu pamte dvomeč Rimljana sa Partizanom. Pobedu crno-belih sprečio je upravo on, a ljutim navijačima Partizana obratio se komentarom "Ne čujem vas".

Laciju su se, u međuvremenu, izdešavale neke stvari koje nisu imale mnogo veze sa sportom, klub je počeo da stagnira, a Deki je 2004. prešao u Inter. U narednih devet i po sezona odigrao je 326 utakmica, dao 42 gola, osvojio pet titula šampiona Italije, Ligu šampiona i Svetsko prvenstvo za klubove. Kakav trag je ostavio u srcima tamnošnjih navijača i klupskih analitičara videlo se u priči o njemu – jednoj od 110 iz istorije kluba objavljenih povodom 110. rođendana. Il Drago (Zmaj) kako su ga nazvali, opisan je kao igrač s dušom ratnika, kao "vojnik koji je spreman da primi snajperski metak na terenu". Počast su mu ukazali i imenovanjem u Interovu "Kuću slavnih".

Kao jedan od najsrećnijih trenutaka u karijeri navodi 22. maj 2010, kad je u finalu Lige šampiona Inter pobedio Bajern, sa dva prema nula. A kad je prestižni pehar namenjen najboljem evropskom fudbalskom klubu u sezoni podigao ogrnut srpskom zastavom, zauvek je lični uspeh pretvorio u opštenarodno dobro.

Uvek se odazivao na poziv selektora nacionalne reprezentacije. Za najbolji državni tim odigrao je 103 utakmice i postigao 15 pogodaka i zasad je jedini fudbaler koji je nastupao za tri reprezentacije: Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru i, na kraju, Srbiju – i to kao njen prvi kapiten.

U reprezentaciji je, kako je jednom objasnio, bio "mali od palube".

- Gledao sam u starije kao u idole. Gotovo 15 godina igrao sam u nacionalnom timu ne zato što su me selektori voleli, već što sam to zaslužio.

- Kod mene se sve brzo dešavalo u životu. Sa 16 godina sam ušao u prvi tim, sa 19 sam otišao u Lacio, sa 27 već imao troje dece… Svaku odluku sam lično doneo. Odluka može da bude prava i pogrešna, a imao sam tu sreću da su sve moje bile prave. Karijera dođe i prođe. Ali, kad se okreneš i pogledaš šta si ostavio, to te čini ponosnim…Najbolje mi je bilo kad sam imao 14, 15 godina. Bio sam gladan svega, želeo da se probijem na veliku scenu, postanem fudbaler i pomognem roditeljima. Sa 16 sam dobio prvu platu, iznosila je polovinu onoga što su zajedno zarađivali moja majka i otac. Tad se sve promenilo.

Za najboljeg fudbalera u izboru Fudbalskog saveza Srbije proglašen je 2006. i 2010. godine. Stručnjaci kažu da je, uz "osećaj za pas igru 2 znao loptu da dobaci i po dijagonali, ne samo "po dubini". Prvi je veliki fudbaler iz Srbije kome tehnika nije bila glavna karakteristika, već je poput buldožera sa sredine terena davao golove. Onaj u dresu Intera protiv Šalkea upisan je u Top 10 najlepših golova u UEFA takmičenjima.

Blistavu fudbalsku karijeru završio je 2013. i posle kraćeg odmora, postao je pomoćnik italijanskog stručnjaka Andrea Stramaćonija u Udinezeu. Ubrzo se, na poziv Roberta Manćinija, vratio u Inter, gde je radio kao tim menadžer, potom je angažovan za omladinski fudbal u UEFA, kao saradnik Aleksandra Čeferina. Pre dolaska na kormilo Crvene zvezde, što je sa oduševljenjem dočekano na Marakani, imao je angažman u omladinskoj ekipi Intera.

- Zvezda me je pre 20 godina poslala u misiju da se vratim ovde. Stavila me je ovde umesto velikog lafa – Vladana Milojevića… Kao zvezdaš zvezdašu mu se zahvaljujem… Hvala i mojoj familiji, hvala legendama kluba, prijateljima, i hvala onima što veruju i ne veruju. Igrao sam fudbal, profesionalno, radio sa velikim trenerima i igračima. Imam svoje mentore i ljude koji veruju u mene, a ja ću vam pokazati da sam došao u klub sa velikim obavezama. Obećavam da ću se boriti kao lav…Izgradiću svoj stil. Naučio sam mnogo od trenera… Od Žozea karakter, od Mihe neodustajanje…Znam zašto sam se dosad sklanjao od trenerskog posla… Nije bitno šta sam govorio juče, nego šta ću reći sutra. Ubeđivao sam sebe da neću biti trener, ali me je to čekalo iza ugla…

Najponosniji je na suprugu Anu i sinove.

- Na svoju decu ponosan sam ne zbog fudbala, već zato što su dobra i vaspitana deca, a za to je najzaslužnija moja supruga Ana.

Prisustvovao je porođajima svoje supruge.

- Tri Anina porođaja urezala su mi se u sećanje. To je pozitivni šok, ostane uvek u glavi, to je neverovatan naboj emocija, straha i iščekivanja. Kad se setim toga, i sad me prođe pozitivna jeza…Rekli su mi da sam nesvesno plakao. To je neverovatan miks emocija. Najviše sam se brinuo za Anu.

Ona je glavni "krivac" što mu je u garaži, osim automobila, parikiran "harley-davidso", specijalno izdanje. Bio je to njen rođendanski poklon, jer zna koliko njen Deki voli brzu vožnju. Ipak, nije se "primio" na dvotočkaše, već drumovima krstari u "bentliju" (,,kontinetal GT”). Koliko obožava Anu, pokazao je kad je rekao da mu je ona najbolji potez u karijeri. Za osmu godišnjicu braka na desnoj ruci je istetovirao bar-kod sa datumom venčanja – 1. 7. 2000. i porukom "I belong to you Ana".

Najradije bi zaboravio poraz od Australije u Južnoj Africi

- To mi je najbolnija tačka karijere - kaže on, a drugi misle da je to početak 2012, kad ga je "izdala" Ahilova peta.

Sada dalje krči tvoj trenerski put u ekipi Sampdorije, a može se reći da je još uvek na početku trenerske karijere, dok je već imao priliku da vodi najtrofejniji srpski klub.

(Espreso/Indeks.rs)