TEŠKO JE!
TUGA KOJA NE PRESTAJE! Branka Katić se suočila na sceni sa VELIKIM BOLOM!
Ne pomaže to što je po prirodi nežna, sklona sanjarenju, zaljubljena u umetnost
Više nego ranije, dramska umetnica Branka Katić (52) prisutna je na srpskoj kulturnoj sceni. U Beogradskom dramskom pozorištu igra Blanš, glavnu ulogu u čuvenoj predstavi “Tramvaj zvani želja”, dok sa TV ekrana svako veče pokazuje širok spektar emocija mame tinejdžera u seriji “U klinču”.
Majka dvojice sinova, Luija i Džoa, koje je dobila sa engleskim rediteljem Džulijanom Farinom, u glumi je duže od tri i po decenije, a pre tačno 30 godina sve nas je osvojila ulogom u filmu “Mi nismo anđeli”.
Koje je prvo osećanje kad vidite sebe na TV-u u ulogama od pre 20-30 godina; “Mi nismo anđeli”, “Otvorena vrata”, “Tamna je noć”, “Ubistvo s predumišljajem”, “Rane”?
- Ah, mladosti lepa... Smejem se sebi kada se setim kako sam mislila da mi fali ponešto u izgledu.
Volite li svoju mladost ili joj nešto zamerate?
-Volim je.
Kakve uspomene nosite iz Beograda devedesetih?
- Sećam se demonstracija i našeg neuspelog pokušaja da zaustavimo rat koji je doveo do raspada Jugoslavije. Sećam se i još nekih demonstracija u kojima smo se nadali da ćemo uspeti da izgradimo neko bolje društvo. I sećam se inflacije, ali i divnih projekata koje sam radila i toga da je umetnost uvek bila utočište i ono što nas povezuje.
Lenka Udovički je rekla da je samo zbog vas prihvatila da režira “Tramvaj zvani želja”. Kako se osećate posle takvog saznanja?
- Srećna sam što je Lenka poželela da radi sa mnom i što je zahvaljujući svom istančanom rediteljskom instinktu osetila da bih baš ja tu ulogu mogla dobro da odigram.
Studirali ste u klasi Radeta Šerbedžije, a sada radili sa Lenkom. Je li taj rad sa njom bio neka vrsta povratka u vašu “umetničku porodicu”?
- Baš tako. Mislim da je to što me Lenka dobro poznaje i voli i te kako bilo važno za naš zajednički proces. I Rade je posećivao probe i svima umeo da nam dâ odlične savete. Lenka je sa mnogo mudrosti i strpljenja režirala ovaj fantastičan komad. Odlučila je da ga ne izmešta iz vremena kada je nastao i da samo radi na što dubljem razumevanju i osvetljavanju situacija koje je Tenesi Vilijams tako maestralno napisao. Bilo je naporno, ali i uzbudljivo i inspirativno.
Izjavili ste da ste naporno radili na predstavi i da ste se “najviše plašili da ne poludite”? Na šta ste tačno mislili? Je l’ to zbog toga što je uloga Blanš kao rolerkouster, uvuče vas i ne pušta? Kejt Blančet je priznala da je zbog te uloge kosa počela da joj opada...
- Uloga je emotivno veoma zahtevna. Igram ženu koja je proživela razne traume, oseća se odgovornom za tragični kraj svoje prve i najveće ljubavi. Upoznajemo je pošto je izgubila i društveni status i porodično imanje gde je odrasla, dolazi ranjene duše jer je izgubila sve. Ne pomaže to što je po prirodi nežna, sklona sanjarenju, zaljubljena u umetnost i lepotu ovog sveta, sasvim nespremna za okrutnost novog doba. Kako sam i ja u poslednje dve godine ostala bez roditelja, moja tuga je umela da se meša sa njenom i to me je zbunjivalo. U početku sam se plašila da do kraja zaronim u njenu bol.
Bonus video:
(Espreso/Gloria)