DA LI JE OVO NAJVEĆI MONSTRUM KOJI JE POSTOJAO? Vršio stravične eksperimente nad ćerkom, slušajte šta joj je radio!

Poznato je da su ideje o superiornim ljudskim bićima bile sastavni deo ideologija, ali uvlačile su se i u domove običnih ljudi. Ogroman uticaj koji su imale psihološke studije i priče o tajnim eksperimentima na ljudima, koje su bile popularne sredinom 20. veka, poremetio je – verovatno mnoge – ali izvesno jedan mladi život.

Mod Žilijen danas je uspešan psiholog i autor bestselera “The Only Girl in the World: A Memoir”, ali njen rani život se teško može nazvati srećnim. Najranije detinjstvo i tinejdžerske dane, Mod je provela gotovo zatočena, i to od strane svog oca koji je fanatično verovao u ideju stvaranja super bića, prenosi National Geographic.

Tragična priča Mod Žilijen počela je mnogo pre nego što se ona rodila 1936. godine. Bogati Francuz Luj Didije kupio je sebi dete od jednog rudara, šestogodišnju devojčicu Žanin. Gospodin Didije je veoma strogo odgajao Žanin, a kada je devojka postala punoletna, oženio se njom. Ova zajednica je pokrenula mnoga pitanja njegove okoline. Iznošene su različite teorije o Didijeovim namerama, a njegovi pravi motivi bili su mnogo gori i od najluđih nagađanja.

Luj i Žanin su 1957. godine dobili ćerku kojoj su dali ime Mod. Gospodin Didije je kupio malo imanje na severu Francuske, nedaleko od Denkerka, gde su se svo troje preselili.

Život bračnog para Didije nije ni izdaleka ličio na bajku. Luj nije mnogo obraćao pažnje na potrebe supruge i ćerke. On je bio opsednut željom da stvori idealno biće koja će nadmašiti sve žive ljude u razvoju i izuzetnim intelektualnim i fizičkim sposobnostima. Žrtva ambicioznih ideja gospodina Didijea bila je njegova ćerka Mod.

Od ranog detinjstva, devojčica je živela u spartanskim uslovima – nije imala igračke i bilo joj je zabranjeno da priča, plače, da se smeje i da pokazuje bilo kakve druge emocije. Još kao beba je spavala na tvrdom dušeku u negrejanoj prostoriji, a jedini prijatelji bili su joj poni, patka i pas, jer je Didije verovao da kontakt sa životinjama doprinosi razvoju mentalnih sposobnosti.

Realnost Modinog života počivala je na činjenici da je njen otac verovao da natčovek, odnosno osoba sa fenomenalnim intelektom i ništa manje superiornim fizičkim sposobnostima, može da se formira samo u takvim uslovima. Smatrao je da bilo kakva zadovoljstva, bilo da je to toplo ćebe ili normalna hrana, ometaju napredak. Uveren u ispravnost svog eksperimenta, Luj Didije mu je posvetio mu ceo život.

Kako je Mod odrastala, rasla su i očekivanja njenog oca. Svake godine je sve više pooštravao uslove u kojima je živela. Devojčici je bilo zabranjeno da jede hranu sa bilo kakvim ukusom. Osnovu ishrane deteta činili su kuvani pirinač i sirovo povrće.

Pored stroge ishrane, Mod je morala da poštuje i druga okrutna pravila svog oca. Za ličnu higijenu dobijala je samo jedan kvadrat toalet papira, smela je da se tušira jednom nedeljno i to isključivo ledenom vodom, a o slobodnom vremenu nije bilo reči.

Modin peti rođendan je bio povod da gospodin Didije ćerki “da” nove obaveze. Od pete godine bila je posvećena i učenju. Program je podrazumevao časove muzike. Luj je želeo da Mod nauči da svira sve instrumente na svetu. Takođe, dete se bavilo mačevanjem, jahanjem, biciklizmom, gimnastikom i plivanjem, sve po nekoliko sati dnevno.

I Modina majka je, jednako kao i Luj Didije, učestvovala u vaspitanju svoje ćerke. Nikada nije utvrđeno da li je Žanin bila slomljena njegovim strogim vaspitanjem i zlostavljanjem kroz koje je i sama prošla ili je zaista delila njegova uverenja i sanjala o stvaranju višeg bića. Bilo kako bilo, upravo ona je bila “izvršilac” naređenja Luja Didijea. Gurala je Modin nestabilni bicikl niz planinu, bacala dete neplivača u duboki bazen pun ledene vode i budila se usred noći kako bi je kontrolisala dok vežba.

U jednom trenutku, Didije je zaključio da njegove metode vaspitanja nisu dovoljne same po sebi. Kako bi stvorio superiorno biće, počeo je da izvodi eksperimente na devojčici. Mod je morala da drži električni kabl kroz koji je puštao struju. Takvi eksperimenti su trebali da ojačaju njenu fizičku snagu i izdržljivost. Takođe, Luj Didije je nedeljama zabranjivao ćerki da priča, izgladnjivao je, nije joj davao da pije, a svako kršenje pravila je strogo kažnjavao.

Kada je Mod napunila devet godina, odlučio je da promeni i njenu ishranu – uz svaki obrok je dobilaja malu čašu viskija ili čašu vina. Prema Didijeovom mišljenju, to je doprinosilo razvoju organizma.

Luj Didije je veliku pažnju posvećivao strahovima svoje ćerke. Kada je otkrio da se Mod plaši glodara, odlučio je da ovu njenu fobiju iskoreni tako što je budio usred noći i, ne dajući joj da obuje cipele, slao u mračan i hladan podrum. Govorio joj je da će se, ako otvori usta i izgovori ijednu reč, na nju popeti miš ili pacov. Ovu metodu je vremenom nadogradio tako što joj je oblačio džemper sa zvončićima pre nego što bi je poslao u podrum.

Mod je zaista naučila da se snalazi. Oko šesnaeste godine je polako uspevala da koristi svoje veštine kako bi zaobišla stroge zabrane svog oca. Uspevala je da ukrade više toalet papira, noću bi tiho odlazila u kuhinju da jede i izlazila je kroz prozor kako bi prošetala i udahnula svež vazduh. Roditelji je nikada nisu uhvatili iako su budno pratili svaki njen pokret.

Kada je 1973. godine Luju Didijeu oslabilo zdravlje, bio je prinuđen da plati učitelja muzike za Mod. Monsinjor Molin bio je duboko pogođen svime što je zatekao u kući porodice Didije. Fanatične roditelje koji od iznurene i uplašene devojčice zahtevaju nemoguće. Monsinjor Molin je tada tražio da Mod drži časove u njegovoj kući.

Šokiran devojčicinom pričom, uspeo je da je zaposli u maloj radnji muzičkih instrumenata. To je bio početak novog života za Mod. U prodavnici je upoznala budućeg supruga, Ričarda Žilijena, kod kog je pobegla 1954, kada je napunila osamnaest godina.

Modin otac je besno, ali uzaludno zahtevao da se devojka vrati kući. Uspela je da se odupre i kaže “ne” svojim roditeljima. Luj Didije je umro 1981. godine, a da nije više nikad video svoju ćerku.

Modin oporavak je trajao neko vreme. Devojka nije imala razvijene komunikacijske veštine, nije znala da se ponaša u okruženju ljudi, a nepravilna ishrana i unos alkohola od detinjstva izazvali su nekoliko hroničnih bolesti za čije su lečenje bile potrebne

Suprugu je ispričala svoju priču tek nakon smrti oca, a 2019. godine se ohrabria da je podeli sa celim svetom i napisala je knjigu. Jednu kopiju je poslala majci, na šta je Žanin navodno odgovorila da Mod “jednostavno nikada nije razumela velike ideje svog oca”.

Mod Žilijen je uspela da prevaziđe traume iz detinjstva. Postala je psihološkinja i počela da pomaže ljudima sa traumama. Sa suprugom Ričardom dobila je dve ćerke čije detinjstvo nije bilo ni slično njenom.

(Espreso)