BEZ MILOSTI SE SPALJIVALO NA LOMAČI I SEKLE SE RUKE: Dušanov zakonik je uređivao čak i SE*SUALNE ODNOSE!

Dušanov zakonik donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 20. maja 1349. godine u Skoplju.

Dušanov zakonik je, uz Zakonopravilo Svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Usvojen je sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike.

Car Dušan je želeo da sa jedne strane Zakonikom ojača centralnu vlast i učvrsti državu, a sa druge strane da obuzda zahteve srpske velike vlastele, koja se u doba njegovih osvajanja prekomerno osilila i svojim decentralizmom slabila državnu vlast.

Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). Dušanov zakonik je sadržao 201 član, ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana.

Prema ovom Zakoniku, niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ukoliko se to učini “takvi da se rastave”. Ne samo da su zakonom uređivani bračni, već i seksualni odnosi, nego se kažnjavala i “blud među supružnicima”.

1. Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se obema ruke odseku i nos sareže.

2. I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže.

3. Ako vlastelin, ili vlastelinčić, opuje sebra, da plati sto prepera, ako li sebar opsuje vlastelina, ili vlastelinčića, da plati sto perpera i da se osmudi.

4. Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju.

5. Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.

6. Ako se gde desi kome bilo gostu ili trgovcu ili kaluđeru, te mu uzme što otimačina, ili lopov ili kakva bila neprilika, svi takvi neka dođu carstvu mi, da im plati carstvo mi, što budu izgubili, a carstvo mi da traži kefalije i vlastelu kojima bude put predan i straže poverene. I svaki gost, i trgovac, i Latinin, da dođe prvim stražama, sa svim što ima i nosi, da ga straža straži predaje sa svim; ako li se dogodi te što izgubi, neka bude porota, što reknu verodostojni ljudi po duši da su izgubili s onim porotnicima, to da im plate kefalije i straže.

Iako je Dušan ubrzo posle proglašenja Zakonika umro (1355), a srpska država uskoro došla pod Osmansko carstvo (1459), Dušanov zakonik je i dalje u narodu živeo, što najbolje dokazuju mnogi prepisi tog pravnog spomenika sve do 18. veka.

Original Dušanovog zakonika nije sačuvan, ali postoji preko 20 prepisa. Najstariji prepis (verovatno najbliži originalu) potiče iz Struge (14. vek). Posle njega sledi prepis iz Prizrena (15. vek), koji je najpoznatiji, a zatim niz kasnijih prepisa koji se sadržinom udaljavaju od starijih. Zakonik će biti upamćen kao vrhovni pravni akt koji je srednjovekovnu Srbiju uspostavio kao pravnu državu.

(Espreso / Lepote Srbije)