BIO JE NAJZNAČAJNIJA JUGOSLOVENSKA LIČNOST KOJA SE JEDNOM RAĐA! Doživeo je SUROVU SMRT kakvu nacija ne pamti!

Izložba više od 400 dela tada poznatog jugoslovenskog slikara Save Šumanovića u zgradi Novog univerziteta u Beogradu u nedelju 3. septembra 1939, nije bila vest dana u novinama.

Reke posetilaca tog vikenda slile su se Terazijama i Knez Mihajlovom ka bedemima Kalemegdana na motociklističke i auto trke, koje je pratilo više od 75.000 ljudi, pisala je Politika, a sačuvala Digitalna biblioteka.

Ipak, sve je ostalo u senci napada nacističke Nemačke na Poljsku, samo dva dana ranije, čime je u Evropi počeo Drugi svetski rat.

Na naslovnoj strani lista je masnim slovima pisalo „Engleska i Francuska od juče u ratnom stanju s Nemačkom“.

Bilo je to samo jedno od mnogobrojnih preplitanja života velikog umetnika i politike.

Konačno je obeležilo dan njegove smrti, pre 80 godina.

Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942, ubile ustaše i bacile u zajedničku grobnicu u Sremskoj Mitrovici, gradu koji je tada bio deo fašističke Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

„Teror je bio konstantan i pogađao je sve, predstavnike elite političke ekonomske, sveštenike, učitelje, bez obzira na njihovo političko opredeljenje.

„Sava Šumanović predstavlja jednu vrstu simbola u celom tom strašnom pokolju za vreme ustaške strahovlade u Sremu“, kaže istoričar Milan Ristović za BBC.

Ustaše su tokom Drugog svetskog rata počinile brojne zločine nad srpskim, jevrejskim i romskim stanovništvom.

Šumanović je bio poznato ime, poticao je iz cenjene porodice, živeo je povučeno, ali je u ratnom vihoru stradao u 46. godini zbog pripadnosti srpskom narodu.

„Bio je povučen čovek, njega politika uopšte nije zanimala, živeo u njegovom slikarskom, estetskom svetu.

„Imate svedoke, kad su došle ustaše da ga pokupe, nije želeo da ode neuredan, znao je šta ga očekuje, tražio je da mu dopuste da se okupa, sredi i obuče čisto i takvog su ga odveli“, kaže Ristović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Krupnih crnih i pomalo setnih očiju, sa brkovima, u opeglanom odelu iz kog viri lanac sata, sa šeširom na glavi i u belom mantilu, Sava Šumanović više liči na doktora, nego na slikara na jednoj od sačuvanih fotografija.

Na njoj, umetnik stoji sa kičicom i bojama pored štafelaja i pozira.

Zahvaljujući podršci porodice mogao je da se posveti stvaralaštvu, a talenat mu je obezbedio bezvremenost i slavu koja i danas traje.

„Sava Šumanović je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih slikara“, kaže Ljubica Miljković, istoričarka umetnosti.

Od Zemuna i Zagreba do Monparnasa

Rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, na teritoriji današnje Hrvatske.

Roditelji Milutin i Persida, poticali su iz uglednih porodica iz Šida, oboje su bili školovani i imali jake porodične veze i u Zagrebu i u Beogradu.

Posle gimnazije u Zemunu, Sava upisuje 1914. slikarstvo u Zagrebu, na početku Prvog svetskog rata.

Završava je sa odličnim uspehom, a njegova platna iz tog perioda ukazuju na simbolizam i tada popularnu secesiju.

Opisujući kakav je bio u umetnosti, Miljković citira Antoniju Koščević Tkalčić, Šumanovićevu prijateljicu sa zagrebačke Akademije.

Ona je rekla da su „svi bili revolucionari u odnosu na profesore koje su smatrali zastarelim, a jedini je Sava Šumanović bio revolucionar u odnosu na umetnost“.

„Biti revolucionar u odnosu na umetnost, to je više stepen revolucije.

„Bio je izuzetno obrazovan umetnik, učio je francuski da bi mogao da prati literaturu iz oblasti umetnosti, govorio savršeno i nemački i već na akademiji se pokazao kao talentovan“, kaže Miljković.

U jesen 1920. odlazi na nekoliko meseci na usavršavanje u Pariz, tada kulturni centar sveta.

„Ako vam kažem da je tom njegovom krugu u Parizu pripadao i Pikaso, to dovoljno govori.

„Sava Šumanović prati sve tokove, i ne samo da prati, već ih na neki način inicira snagom vlastitog talenta“, kaže Miljković.

Po povratku u Zagreb, slika u novom stilu kubizma, čiji je sledbenik bio njegov francuski učitelj Andre Lot, ali lokalna konzervativna publika njegov stil prihvata sa rezervom.

Ipak, i u to vreme bilo je zaljubljenika u njegovo delo.

U Pariz će otići ponovo 1925. kada je prodao dvadeset slika jednom advokatu, koje se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Učestvovao je u oslikavanju kultne kafane La Coupole , 1927 u Parizu.

Povodom izložbe njegovih dela koja se nalaze u ovom lokalu, 2019. u Parizu, modni časopis Vog svrstao ju je među pet najznačajnijih te godine u glavnom gradu Francuske.

„Sava Šumanović apsolutno pripada svetskoj umetničkoj baštini“, ocenjuje Miljković.

Te 1927. godine, naslikao je najznačajnije delo, Pijani brod.

Ova slika monumentalnih dimenzija nastala je u grčevitom radu za samo sedam dana i noći.

Istoričar Ristović u toj slici „gde se ne zna ko je kapetan ili su svi kapetani“, a brod se prevrće čas na jednu, čas na drugu stranu, tumači kao predviđanje fašizma koji će svet uskoro gurnuti u katastrofu, navodi se u radu Stevana Kostića.

Kad je otvoren Muzej moderne umetnosti 1929. u Beogradu, Šumanovićevi radovi bili su deo stalne postavke, kaže Ljubica Miljković.

Međutim, život nije tekao glatko.

Otežani uslovi rada i niz ličnih problena doveli su umetnika do nervne iscrpljenosti tokom boravka u Parizu, pa se 1928. vratio u Šid, na oporavak.

Neko vreme se lečio na klinici u Beogradu.

Bolnica je potpuno uništena u bombardovanju za vreme Drugog svetskog rata, te nije sačuvana dokumentacija o lečenju.

Šumanović o tom periodu govori kako je bio „teško duševno bolestan“, jer se borio sa samim sobom i „ružnim, žalosnim i ogavnim životom“.

Ali i u tom teškom periodu ima snage da slika akvarele.

Miljković smatra da ne treba prenaglašavati pitanje njegovog mentalnog zdravlja, jer delo koje je ostavio pokazuje da je bio „najnormalniji, najpametniji i najobrazovaniji slikar“.

„Sava Šumanović je sam dao odgovor, rekao da je bio hipersenzibilan i suviše reagovao i na miris i na boju i na zvuk.

„Momo Stevanović, profesor na Akademiji likovnih umetnosti, prethodno kustos i diplomirani pravnik, genije u našoj struci, rekao je za Šumanovića da je ‘morao emocije da propusti kroz čistilište uma'“, kaže Miljković.

Posle klinike, umetnik se vraća u porodičnu kuću u Šidu i potpuno se posvećuje slikanju.

Njegova platna vinula su ga u red „najznačajnijih i najistaknutijih srpskih umetnika“, kaže Jovana Lakić, direktorka Galerija Sava Šumanović u Šidu.

Koliko se sugrađani i danas ponose ovim slikarom, govori to što Šid zovu „gradom Save Šumanovića“, dodaje Lakić.

„On je lepotu Šida predstavio na platnima i slavu svog grada odneo u svet.

„Posle njegove smrti, majka Persida prodala je porodičnu kuću i celokupnu umetničku zaostavštinu poklonila opštini Šid i omogućila da kroz galeriju, Sava Šumanović živi večno“, kaže ona.

Tokom poslednje decenije života, naslikao je 600 slika, a njih 417 se čuva u galeriji u ovom sremskom mestu.

„Na dve trećine slika su pejzaži Šida i okoline, to govori koliko je Sava voleo Šid.

„Tu je imao idealne uslove za rad, roditelji su mu obezbedili ličnog kočijaša sa kojim je obilazio okolinu i skicirao, a u svom ateljeu postajao tvorac novog kosmosa“, kaže Lakić.

„Taj šidski kraj je najslikovitiji kraj i meni najlepši (posle njega okolina Pariza).

Mislim da vam neće dojaditi taj ciklus Šidijanki kupačica, koje stvarno i ne postoje u Šidu, jer u potoku se kupaju samo deca i kadgod koja devojka skrivena džbunjem)“, zapisao je umetnik.

Uspeo je da napravi ciklus slika u kojem se figure ponavljaju, sa samo jednom plavokosom devojkom kao modelopm tokom tih 10 godina i skicama crnki koje je poneo sa pariskog Monparnasa.

Kada mu je umro otac 1937, Sava preuzima brigu o imanju.

Uz ekonomiju, nastavio je da neprekidno slika i da se usavršava.

Učio je engleski jezik, pohađao časove igranja, posetio je gostujuću izložbu francuskog slikarstva 19. veka u Narodnom muzeju u Beogradu, pripremajući se za sopstvenu, planiranu za1939, navodi se u biografiji Šumanovića.

Pred otvaranje, posle pauze od 11 godina, u Beograd su deset dana njegove slike železnicom stizale u prestonicu, zapakovane u 21 sanduku.

Bile su raspoređene u sedam dvorana današnjeg Filološkog fakulteta, na dva sprata i u hodnicima.

Uprkos ratnim bubnjevima koji su odzvanjali Evropom, na toj izložbi Sava Šumanović je prodao 115 i poklonio 30 slika.

U katalogu je napisao je tekst Mesto predgovora o traganjima za jedinstvenim izrazom, iako je sopstveni stil nazivao „kako znam i umem“.

„Originalnost pod svaku cenu nisam hteo imati, jer ta mi se gadila, kao suviše jeftina i prosta i dobra za Pariz, neg’ sam hteo originalnost istinsku i ozbiljnu„, zapisao je umetnik.

Srem postaje deo NDH

Godinu i po dana kasnije, rat stiže u kraljevinu Jugoslaviju, i u Šumanovićev Šid.

Na prostoru današnjih Srema u Vojvodini, Hrvatske, Bosne i Hercegovine 10. aprila 1941. uspostavljena je Nezavisna Država Hrvatska (NDH), uz punu saradnju sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom.

Od prvih dana, vladavinu ustaša obeležili su teror, zločini i uterivanje straha, kaže istoričar Milan Ristović.

„Udaralo se na one koji su smatrani da u etničkom pogledu, ili kako su ustaše govorile, rasnom pogledu, nisu poželjni – Srbi i Jevreji.

„Na prvi pogled deluje haotično i neselektivno, a u stvari deo je sistemske politike istrebljenja“, kaže Ristović.

Čitavim setom ustaških zakona ukinuto je ćirilično pismo ćirilica, kao i prava i institucije Srbima.

Sava Šumanović je reagovao umetničkim mini-otporom – prestao je da potpisuje slike i stavljao samo godinu.

„Cela njegova biografija govori o tom vremenu i zbog toga se vredi sećati i njega kao dobrog slikara i umetnika, ali i kao tragične ljudske figure“, ističe Ristović.

Za najzloglasniju ustašku akciju smatra se ona protiv partizanskih jedinica na Fruškoj Gori i u Sremu i civilnog stanovništva.

Upravo u njoj je stradao i Šumanović.

Odveden je 28. avgusta 1942, u zloglasni zatvor u Sremskoj Mitrovici, mučen i verovatno streljan dva dana kasnije.

„Ostala je njegova poslednja slika nezavršena, jedna od Beračica, ulje se još nije osušilo na platnu, bilo je mokro kad je odveden“, kaže Ristović.

FOTO: Printscreen

FOTO: Printscreen

FOTO: Printscreen

FOTO: Wikipedia

‘Narod žrtva zločina’

U Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici za 2. septembar je najavljeno otvaranje izložbe „Narod žrtva zločina“, posvećene 80. godišnjici ustaškog terora na ovim prostorima u vreme NDH.

„Nacistička Nemačka nije se mnogo zanimala za etnička pitanja, njima je bilo važno da se održi mir i da se očuvaju važne komunikacije“, kaže istoričar Andrija Popović, direktor Muzeja.

U to vreme, rat bukti u Grčkoj, sprema se ofanziva protiv Sovjetskog Saveza, te je Nemcima najvažnije da očuvaju prugu koja od Sremske Mitrovice ide ka Beogradu i dalje na jug.

„To je bila žila kucavica Nemačke, to je kao danas Koridor 10, uvek je to bila važna komunikacija na nivou cele Evrope.

„Za NDH primarni cilj je bio nešto drugo, da se postigne etnički čist prostor gde postoji samo jedna hrvatska nacija, a svi ostali su poništeni kao nacije“, kaže istoričar.

Ubrzo izbija ustanak od Like, Banije i Korduna, sve do Srema i Fruške gore, a vlastodršci reaguju novim nasiljem.

„Počinje velika ofanziva ustaša i Nemaca na Frušku goru čiji je cilj bio da linijski očisti pripadnike partizanskog pokreta, a za civilni deo zadužen je bio Viktor Tomić, policijski oficir iz Zagreba.

„On je imao zadatak da izvrši čišćenje svih koji su bili na neki način sumnjivi“, kaže Popović.

U akciji je ubijeno je više hiljada ljudi, a još više uhapšeno i prinudno raseljeno.

Mnogi su, poput Save Šumanovića, završili u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, a zatim streljani.

„U montiranim suđenjima, upakovanim u plašt legaliteta, ljudi su osuđivani zato što su Srbi, nekome je stavljeni na teret da je sarađivao sa partizanima ili bilo šta drugo.

„Za ta dva meseca na spomen groblju je streljano između 2.200 i 2.300 ljudi“, navodi Popović.

Prema njegovim podacima, za vreme četiri godine vladavine NDH, od 1941. do 1945, na području Srema ubijeno je između 30.000 i 40.000 ljudi.

„Koliki je to broj, govori podatak da je Sremska Mitrovica imala tad nešto više 20.000 stanovnika, a tu se ne ubrajaju borci“, kaže Popović.

Nestale su mnoge romske familije, a jevrejska zajednica je potpuno iskorenjena.

Poslednju sliku Save Šumanović, iz triptiha Beračice, neki tumače kroz hrišćanske motive: grožđe i žito na njegovoj slici zreli su u isto vreme, kao u biblijskom predskazanju kraja vremena.

Istoričarka umetnosti Ljubica Miljković na njoj, pak, vidi živopisnu nošnju i pokrete žena koje je Šumanović gledao u vinogradima, opisujući ga kao „slikara svetlosti koji slavi život“.

„Poruka je – volite se, ljudi i pijte dobro vino.

„Sava Šumanović je slavio život, a doživeo tako surovu smrt i to je tragedija ljudskog roda“, zaključuje Miljković.

(Espreso / BBC News na srpskom)