RETKO KO ZNA DA JE ON PUTINOV OTAC: Ostaćete zatečeni kada čujete kakav je bio ČOVEK, NEVERICA!

Zašto Putin ima veću podršku siromašnijeg dela naroda od bogatih Moskovljana, lako se može shvatiti ako se pročita ili pogleda bar jedan njegov intervju.

On jeste čovek iz naroda koji nije zaboravio svoje poreklo ni kad se digao u svetsku političku elitu.

Rođen je u radničkoj porodici u Lenjingradu 7. oktobra 1952.Otac Vladimir i majka Marija bili su radnici u lenjingradskim fabrikama. Otac je bio crvenoarmejac, a majka je preživela blokadu Lenjingrada.

Putin je u omladinskom kampu na jezeru Seliger ispričao kako je njegov otac spasao majku:

– Kad se otac vratio sa fronta i približio se kući gde je živeo, video je kako sanitarci iznose umrle i ranjene. Među njima je video svoju ženu. Sanitarci su uveravali oca da nema šanse da ona preživi. On je ipak insistirao da mu ženu ostave, iako je bila teško bolesna. Na sreću majka se kasnije oporavila. Majka Marija je ne samo ozdravila, već je kasnije rodila sina Vladimira, budućeg predsednika Rusije.

I kad je postao predsednik Rusije i jedan od vodećih svetskih političara Putin je govorio o tome kako je porastao u radničkom kvartu Lenjingrada u Baskovoj ulici u takozvanoj komunalnoj kvartiri, tačnije zajedničkom stanu u kome više porodica koristi istu kuhinju, kupatilo i toalet.

PRAVNIK MEĐU OBAVEŠTAJCIMA

Putin je kao i Dmitrij Medvedev završio Pravni fakultet, a potom je počeo da radi u KGB u spoljnoj obaveštajnoj službi. Kao oficir KGB službovao je u Istočnoj Nemačkoj. Po povratku u zemlju zaposlio se na Lenjingradskom univerzitetu, gde je kao pomoćnik za međunarodnu saradnju Anatolija Sobčaka, tada vrlo popularnog gradonačelnika „severne prestonice“, ušao u političke vode.

Kako je porodica Putin skromno živela, ispričao je za vreme boravka u ruskoj provinciji u Hakasiji:

– Sećam se kako je otac zapisivao stanje na strujomeru. Vodio je računa o svakom kilovatu i svakoj kopejki. Sve račune je plaćao na vreme. To je bilo važno za porodicu i zato sam upamtio kako se on penjao na stepenice i gledao u strujomer. Živeli smo skromno i to ne smemo da zaboravimo.

Doduše, Putin je priznao da nije baš štedljiv, mada ne spada ni u one koji su u stanju sve da spiskaju, jer to smatra neodgovornim. Nastoji da bude racionalan i kad odlučuje o državnim pitanjima.

Putinovi roditelji su se trudili da učine život svog jedinca lepšim, pa su nastojali da on stekne kulturne navike. Kupili su mu harmoniku na kojoj je u detinjstvu svirao. Zato mu nije bilo teško da nedavno na klaviru nauči da odsvira nekoliko pesama. To je već pokazao pred kamerama i šokirao zapadne novinare i one koji misle da bivši oficiri KGB znaju samo da hapse i saslušavaju.

Kad je završio školu ostavio je harmoniku, jer ga je kao i većinu vršnjaka više zanimao sport. U mladosti se bavio sambom što je skraćenica od „samooborona“.

Dakle, cilj tog sporta je da se čovek nauči da se sam odbrani. Tako je počeo da trenira džudo u kojem je imao i takmičarskih uspeha dok je živeo u Lenjingradu.

Nije nevažno to što je Putin bio gradsko dete i za razliku od Jeljcina i Gorbačova nije imao njihove komplekse koje su pokazali kad su počeli da putuju po svetu. „Otac perestrojke“ Mihail Gorbačov je pričao da je prvi put ušao u voz u 19. godini. Njegov naslednik u Kremlju, prvi predsednik nove Rusije Boris Jeljcin je rastao na selu i imao stalne nevolje sa ocem koji ga je često tukao. Gorbačov i Jeljcin su prvi put putovali u inostranstvo u zrelim godinama tek kad su postali visoki partijski i državni rukovodioci. Zna se da su bili silno šokirani ugledavši tamošnje izloge i izobilje robe.

Putin je sve to na vreme video, pa je za njega kao predsednika države dolazak na Zapad bilo nešto normalno. Iako su imali formalno završene fakultete, Gorbačov je bio pravnik, a Jeljcin građevinski inženjer, oni su ipak bili nedovoljno obrazovani i uglavnom su se oslanjali na intuiciju.

Na Zapadu su nastojali da primene istu taktiku prema svima koji su im dolazili iz Moskve. Gorbačovu, Jeljcinu i na kraju Putinu su napadno povlađivali i obasipali ih komplimentima.Britanska „čelična ledi“ Margaret Tačer je procenila, ili su joj sugerisali savetnici, da se Gorbačovu veoma sviđa da ga hvale. Jeljcin je poverovao da se stvarno sprijateljio sa američkim predsednikom Klintonom, pa je često patetično podižući ruku ponavljao: „Moj drug Bil“. Obojica su poverovali da su „mesije“ koje će zauvek pomiriti Istok i Zapad. Epilog se zna, a šta su o Jeljcinu mislili, vidi se iz američkih političkih memoara.

Džordž Buš je pokušao da na isti trik „upeca“ Vladimira Putina. Za vreme prvog susreta u Ljubljani pred novinarima je rekao: „Zar čoveku sa ovakvim očima može da se ne veruje?“ Možda mu je privatno i verovao, ali je Amerika gurala svoje planove ne vodeći računa o ruskim interesima.

Interesantno je pitanje kako su Putin i Medvedev čuvali tajnu o planiranoj rokadi i zameni fotelja. Kad je Putin više puta ponovio da mu se premijerski posao dopada, mnogi su pomislili da je to signal da će prepustiti još jedan mandat Medvedevu. Međutim, šest godina je dugačak period i bez obzira na međusobna zaklinjanja o iskrenom prijateljstvu u politici je sve moguće, pa je sasvim logično bilo očekivati da Putin iskoristi svoju popularnost i vrati se u Kremlj.

Potpuno je razumljivo da je posebno Medvedevu bilo stalo da sačuva tajnu da će po isteku mandata prepustiti mesto Putinu. Da se to znalo on bi od početka, kako to kažu na Zapadu, bio „hroma patka“. I onako su mnogi u Moskvi pre četiri godine govorili i pisali da će Medvedev biti samo „čuvar trona“. Spretnim izjavama Medvedev je kod domaće i strane javnosti stvarao iluziju da ozbiljno razmišlja da se bori 2012. da ostane u Kremlju i tako je sebi održavao, pa čak i podizao političku cenu.

(Espreso)