"GNJIDE SU BILE PO LJUDIMA, ZATO SAM IH UBIJAO, JA SAM BOLESTAN ČOVEK": Snimak ubice DEVETORO LJUDI šokirao SRBIJU!

Kada sud izrekne meru obaveznog psihijatrijskog lečenja u ustanovi zatvorenog tipa, ona nema vremensko ograničenje ukoliko toj osobi zbog neuračunljivosti nije izrečena zatvorska kazna.

U praksi ta kazna obično traje do kraja života i do sada se nije desilo da neko kome je izrečena ta mera izađe iz zatvorske bolnice na slobodu. U slučajevima kada sud izriče i meru lečenja i zatvorsku kaznu, osuđenik se prvo upućuje na lečenje, a potom ostatak kazne izdržava u zatvoru.

U Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu trenutno je smešteno 280 osoba kojima je izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja u zatvorenoj ustanovi.

Većinu čine oni kojima je uz zatvorsku kaznu izrečena i mera obaveznog psihijatrijskog lečenja, ali ima dosta i onih koji su za svoja zlodela oslobođeni krivice koja podrazumeva zatvorsku kaznu jer su proglašeni neuračunljivima.

Svima njima izrečeno je obavezno psihijatrijsko lečenje koje, prema podacima Ministarstva pravde, uglavnom traje doživotno.

- Kada sud izrekne meru obaveznog psihijatrijskog lečenja u ustanovi zatvorenog tipa, ona nema vremensko ograničenje ukoliko toj osobi zbog neuračunljivosti nije izrečena zatvorska kazna. U praksi ta kazna obično traje do kraja života i do sada se nije desilo da neko kome je izrečena ta mera izađe iz zatvorske bolnice na slobodu - kažu u Ministarstvu pravde.

U slučajevima kada sud izriče i meru lečenja i zatvorsku kaznu, osuđenik se prvo upućuje na lečenje, a potom ostatak kazne izdržava u zatvoru.

Jednom godišnje zdravstvena ustanova, odnosno zatvorska bolnica, obaveštava sud o zdravstvenom stanju osobe kojoj je izrečeno lečenje. U tim izveštajima se obično navodi kako dotična osoba reaguje na terapiju, da li je došlo do poboljšanja ili pogoršanja kliničke slike, ali se u svima uglavnom navodi da je potreban nastavak lečenja. Treba reći i da psihijatrijski zatvorenici imaju pravo na posete.

Advokat Ilija Radulović koji je na sudu branio mnoge ubice kaže da bi kao zastupnik interesa svog klijenta za njih uvek pre izabrao zatvorsku kaznu nego meru obaveznog lečenja.

- Zatvorska kazna uvek može da se smanji. Obavezno lečenje je doživotno. U pitanju su ljudi koji boluju od neizlečivih duševnih bolesti. To su ljudi iskidanih duša, bez šanse da se izleče i izađu na slobodu. Manje-više svi postaju živi leševi, bez duše i duha - kaže Radulović.

Podsetimo se slučaja ubice Mileta Matića, radnika KP doma "Zenica" koji je ubio devetoro ljudi, a imao je spisak od čak 70 imena koje je planirao da likvidira, ali su Matića u krvavom pohodu na kraju zaustavili meštani.

Naime, krvava serija počela je ujutru 26. februara 1986. kad je na radnom mestu ukrao dva pištolja i automatsku pušku.

Zatim se uputio u 80 kilometara udaljen Doboj, i u svoj stan pozvao zeta Dušana Popovića (32). Posle svađe, Matić (30) udario ga je peglom u glavu, onesvešćenog umotao u ćebe i u njega ispalio četiri metka.

Vratio se u Zenicu i tu ušao u taksi Zorana Andrijaševića (28). Ubio ga je usput i telo bacio u korito reke Bosne. U kantini se našao s kolegom Azemom Rizvićem, pa su „ladom“ pošli u susedno selo kod nekih devojaka... Matić ga je kad su izašli iz grada ubio hicem u glavu, uzeo mu pištolj i telo ostavio u autu.U gradu je seo u taksi i zatražio od vozača da ga vozi u Vinkovce.

Sve vreme je držao ruku ispod sakoa, pa se taksisti učinio sumnjiv. Na usputnoj pumpi zamolio je prodavca da obavesti miliciju. Patrola ih je zaustavila malo kasnije i zatražila da otvore gepek. Matić je otvorio vatru iz dva pištolja i na mestu ubio policajca Stanoja Ilića (33), dok se drugi milicioner spasao čudom.

Taksista je pobegao, a Matić se vratio u Zenicu i odatle vozom otputovao u Doboj. Tu se, opet taksijem, odvezao u selo Donja Koprivna kod Modriče, gde je živela Smiljana Vasiljević (19).

Matić je iskoristio noć i preko krova se popeo na tavan, a odatle spustio u špajz. Prošao je prvo jednu, zatim drugu, pa treću spavaću sobu i počeo da puca iz svojih pištolja i automata. Istraga je kasnije utvrdila da je prvo poginula Smiljana.

Zatim su ubijeni njen deda Milorad (68) i baba Smilja (62), pa majka Zorka (37). Svi oni ubijeni su na spavanju, a jedino je Smiljanin brat Milorad (18) pokušao da pobegne. Matić ga je stigao pred vratima, drškom pištolja ga udario u lice i karate udarcem sručio na glavu nesrećnog mladića, da bi ga na kraju ubio jednim metkom.

Od cele porodice Vasiljević spasao se samo otac Veljko, jer se zatekao u noćnoj smeni. Pešice se uputio ka Doboju i usput u jednom selu zamolio da se odmori dok mu ne dođe autobus.

Umoran, zaspao je, pa su ga seljani, do kojih je došao glas o masakru, savladali. U džepu su mu našli spisak osoba koje je nameravao da ubije. Pored Popovića, Andrijaševića, Rizvića i članova porodice Vasiljević, na njemu su bila još dva šefa iz KPD i jedan čuvar, kao i Smiljanin dečko.

Lekari su utvrdili da je oboleo od paranoidne šizofrenije.

Donosimo vam transkrip razgovora devetostrukog ubice Mileta sa reporterom RTS, a u nastavku teksta možete i da pogledate kako je on priča nekoliko godina pre nego što se obesio u zatvorskoj bolnici u Beogradu 1994. godine.

Da li vi sebe doživljavate kao ubicu ili psihijatrijskog bolesnika?

- Ja sebe doživljavam kao oboje i kao zločinca i kao bolesnog čoveka.

A na pitanje koji osećaj preovlađuje odgovorio je da se više oseća kao bolestan čovek.

Šta vas je toliko pomračilo pa ubiste tolike ljude?

- Ja sam imao halucinacije sa gnjidama, da me gnjide napadaju i ja sam se borio od tih gnjida koje me napadaju pucanjem iz pištolj, moj um je registrova gnjide.

A gde su gnjide bile?

- Bile su na osobama koje sam ja ubijao, skakale su na mene i ujedale me, ja sam se samo branio od njih.

Potom ga je novinar pitao da li su te žrtve zaista bile žrtve za njega

- Nisu mi se zamerili, nisam imao ništa protiv njih, to je sve bio plod mašte bolesnog uma.

Koje se žrtve najčešće i najviše sećate?

- Najviše se sećam svoje devojke Smiljane i zeta Dušana, njih mi je najžalije. Sve mi ih je žao, ali ovo dvoje najviše jer su mladi i pred njima je tek bio život, nisu doznali šta je život.

Da vas nisu uhvatili da li biste nastavili da ubijate?

- Ja sam imao automatsku pušku i dva revolvera i sugurno bi pale još neke nedužne žrtve da me nisu uhvatili. I za mene je bila sreća što su me uhvatili ili bih se ubio ili bi me ubili.

Na pitanje kako bi on sudio da je sudija, rekao je da bi sigurno sudio srmtnom kaznom jer bi to i sebi presudio.

- Zaslužio sam je, u punom smislu. A to što je ispalo ovako ja zaista nisam kriv, to su lekari odlučivali. Nadam se da ću za dvadesetak godina izaći odavde. Kod nas nema većeg zatvora od 20 godina, možda i pre nego što istekne 20 godina.

Da li planirate život posle izlaska iz ove bolnice?

- Ne planiram neku porodicu i to, ne bi bilo fer zbog ljudi koje sam pobio jer ni oni ne mogu da imaju porodice.

Da li je lepo biti živ?

- Ja imam tu sreću da sam živ i pored toga što sam počinio ovakvo delo, stvarno je lepo biti živ, iako imam uskraćenu slobodu, zaključio je ubica.

Video intervjua sa ubicom možete pogledati ispod:

Podsetimo, u Jabukovcu je 2019. godine došlo do stravičnog zločina kada su Maja i Davor ubili četvoro nedužnih ljudi.

(Espreso)