iskustvo!
"MILOŠ I JA SMO UPLATILI LETOVANJE U HRVATSKOJ, U ISTRI": Srpkinja nahvalila LETOVALIŠTE, a ovako se PROVELA!
Jeste li letovali nekada u Hrvatskoj, i da li biste opet išli tamo na more? Ja bih. Da li vas je možda strah sprečio tamo da idete, ili ste mislili da je preskupo? Da li je opravdan strah koji imam?
I pre nego što sam otputovala na Istru, planirala sam da letovanju posvetim jedan tekst. Nadala sam se, naravno, da će to biti reportaža a ne priča o nekom incidentu. Po povratku iz Hrvatske, odustala sam od pisanja o lepotama Istre. Čudan vetar puše (u mojoj glavi).
Početkom avgusta moj Miloš i ja smo rezervisali smeštaj na Istri i tada me je brinulo samo to što je jedna prijateljica iz Pule rekla da u septembru "zna puhat".
Vetar, doduše, nije bio samo u mojoj glavi
Da li biste letovali u Hrvatskoj?
Jeste li letovali nekada u Hrvatskoj, i da li biste opet išli tamo na more? Ja bih. Da li vas je možda strah sprečio tamo da idete, ili ste mislili da je preskupo? Da li je opravdan strah koji imam?
Nedelju dana pred put imala sam sasvim drugačiju brigu: Da li je atmosfera tamo toliko zatrovana kao što političari prikazuju? Da li je uopšte bezbedno putovati cestama sa srpskim tablicama?
Ni prijatelji mi nisu pomogli da spokojni krenemo na put: "Jeste li uplatili putno osiguranje?" "Imate li kasko?" "Ponesi legitimaciju s posla, za svaki slučaj." (A da sam išla u Grčku pitali bi me da li sam ponela dušek na naduvavanje).
Bilo kako bilo, prešli smo Bajakovo i "milion kilometara od nigdje, na auto-putu bratstva i jedinstva" vozili smo 120 na sat. Ni na autocesti, a kamoli na pumpi nema nijednog vozila iz Srbije. A neprijatno mi bilo da spomenem. Ako kažem naglas, biće kao da tome pridajem značaj. A zašto bih?
Nula srpskih tablica kasnije, oko 16 časova posle podne, mi stigli. Ispostavi se da je prva žena na koju smo naišli bila Somborka, koja se pre 45 godina udala na Istri. Htedoh da je pitam da li prati Jokića na Svetskom prvenstvu, jer je iz njenog rodnog kraja, ali ujedoh se za jezik, da ne bude da provociram.
Divna je bila naša domaćica. Veče po dolasku donela nam je pivo, neko nemačko. Odmah mislim kako nije htela "ožujsko" ili "karlovačko", da nam ne bi bilo neprijatno, da ne bude da potencira hrvatsko. Donela nam zatim kolače i izvinjava se, kaže: "Vi u Srbiji pravite prelepe kolače, a ja znam samo jednostavne". Zašto učitavam u postupke drugih ono što je meni u glavi?
Isto je bilo i kada smo obilazili poluostrvo. Za sve dane puta sreli smo samo dva automobila iz Srbije. Mi smo, zapravo, bili kuriozitet. Tako mi je Miloš moj rekao kako vozači uvek zagledaju da vide ko je u vozilu. Paranoičan si, rekla sam mu, a onda sam i sama počela to da primećujem.
Desilo se jednom da je neko na auto-putu vozio presporo i Miloš mu je trubio. Mene je uhvatila panika. "Zašto trubiš, nemoj da nerviraš ljude."
Kada smo se opraštali od domaćice, prišla je da me poljubi, a ja se u glavi preslišavala kako treba dva puta da se poljubimo, a ne tri. Verovatno je njoj slično prolazilo kroz misli. Tako ja krenula dva puta, ona tri puta, i izljubismo se na kraju po naški.
Prateći putokaze za Zagreb, jer ih za Beograd i Srbiju pre Slavonskog Broda nema, stigosmo do granice. Putokazi nekada nisu potrebni da bi vam rekli gde idete, ali nedostatak istih dovoljno govori gde se nalazite.
Taj vetar na relaciji Beograd-Zagreb nikako da prestane da puše, što su potvrdile vesti koje su me dočekale kod kuće. Kada bude utihnuo, možda u mojoj glavi ne bude promaje.
Do tada će pitanja "da li ste imali problema" i "je li automobil čitav" ostati uobičajena posle letovanja u Hrvatskoj, dok će ona o salinitetu mora i veličini šljunka ostati rezervisana za Grčku i druge destinacije.
A bilo je to sasvim normalno letovanje.
(Espreso / RTS)