SCENA NA ADI RAZBESNELA PRISUTNE: Otac naterao sina na OVO, pa mu "OČITAO BUKVICU" zbog koje su svi ZANEMELI

Šetala sam Adom Ciganlijom i pored mene je projurila porodica na biciklovima. Kako je kiša padala prethodni dan, sin je uprkos upozorenjima svog oca projurio kroz baru i tu počinje scena kakvoj u životu nisam prisustvovala.

Nije mi jasno šta tačno žele roditelji 21. veka - da deca ne vise toliko na telefonima i da se igraju više napolju, ali samo sa onoliki žarom kakvim roditelji smatraju da je primeren? Da se manu igrica, i igraju se na plaži kao prava deca, ali nikako da budu previše glasni ili da se ne daj bože isprljaju?

Sećam se tih roditelja koji su zamerali kada se isprljaš, doduše, i kada sam ja bila mlađa, ali da se razumemo - tada je najveći neprijatelj deteta bila ta trava. Ona koja ne može da se opere sa farmerki kada padneš jer vijaš dečaka koji te je prethodno zaljubljeno ćušnuo. I kroz maglu se sećam rečenice "ubiće me mama kad dođem kući" i pokušaja pranja i ribanja koja bi rezultovala samo još primetnijim izbeljivanjem kolena. Ali to je baš bila retkost, i da se razumemo - ipak je to bila odeća za školu.

Ova scena sa Ade Ciganlije ipak je bila malo drugačija. Porodicu o kojoj pričam činili su mama, tata, ćerka i sin - i četiri ultra moderna skupa bicikla. Izgledali su kao da se bave biciklizmom, ali su obučni kao da idu na planinarenje.

Mama i tata sa McKinley i Fjallraven rančevima, šorcevi sa džepovima, svaki biciš je imao onu flašicu za vodu posebno zakačenu na istom... i tako... Nemam ništa protiv, ali išlo se u poseban šoping za slobodno vreme. I uprkos svoj toj opremi sinu je nedostajalo jedno - blatobran.

Kako sam već pomenula, svi su baru obišli, ali sin je projurio kroz nju - isprskao i mog jazavičara, ali to nije važno sada. Iskreno baš je kul izgledao klinja, juri na biciklu, prolazi kroz baru, na momenat sam se prisetila svog detinjstva kada smo jurili na kraj ulice gde su bile najveće rupe i takmičili se ko može da napravi veće "talase" kada projuri bajsom kroz baruštine.

Elem, otac je zaustavio svog potomka i počeo da vrišti na njega.

- Jesam li ti rekao da nemaš blatobran?! I da ćeš se isrpljati?! Skidaj majicu da ti pokažem!

Dete od nekih osam, devet godina, počelo je da skida majicu, ali je tata ljutito, i vrlo nasilno počeo da je vuče preko njegove glave kako bi mu što brže valjda očitao dalje lekciju.

- Pogledaj OVO, pokazivao je na BUKVALNO pet blatnjavih kapljica iz bare.

- Hoćeš li ti sada ovo da pereš? Jesam li ti rekao da nemaš blatobran, nisi me poslušao, nego voliš da se zezaš kao voziš kroz bare i pogledaj sad šta si napravio! Sad ćeš ceo dan ići prljav! (Pritom je bilo već oko 19 časova.)

Stajala sam zabezeknuta iz nekoliko razloga.

Prvo, jedini razlog zašto kao klinac ne treba da juriš kroz bare bajsom jeste taj što ne znaš koliko je duboka rupa, i možeš da nagrabusiš, po meni.

Drugo, nikada u životu nisam čula tatu kako drži predavanje jer mu se sin malo isprljao dok se igrao. Dokle je ovaj svet došao ako izvodiš svoje dete da provedete lep dan i on se usput malo isprljao, i ti umesto da budeš u fazonu" ma ko šiša majicu, opraće se, ajde da se provodimo lepo, samo pazi", ti se na istog tog sina drekenjaš pred pritom milion ljudi jer je prošao kroz baru...

Zar deca više ne mogu da budu deca?

Ne znam, možda sam ja sa druge planete, ali najzanimljiviji deo dana posle kiše jesu upravo - bare. Uvek bile i biće. Čak i dan danas kada vidim da nema nikog volim da preletim kolima preko neke ili u gumenjacima samo malo da poskočim i napravim haos.

A, to bih poručila i tom tati sa Ade. Možda bi mu prijalo malo igre u životu, mnogo je nervozan.

(Espreso / Žena Blic)